Ствари иду низбрдо. А када ствари иду низбрдо, ја пишем. Баштенску столицу сам заменио удобном компјутерском фотељом. Постао сам, за кратко време, боља верзија себе. Одговоран, фокусиран, пословно на узлазној путањи, ништа ме не мрзи, намештам кревет ујутру, а не увече, оно - постао сам све што сам одувек желео да будем. Међутим, требало је да схватим да је све то било прелако.
Гледам у списак закачен над столом, скоро све ставке прецртане. То ми је четврти списак, за четири месеца. А онда схватим да сам неке ствари прецртао прерано. Дипломски није готов, морам га ставити и на нови списак. Плаћен посао такође немам, а и ови ситнији клијенти су се нешто ућутали. Можда будем морао ићи у Јужну Кореју да тучем неког империјалисту за педесет долара. Можда нађем неког кинеза који ће то много боље учинити од мене. Као Ву-а. Целог живота гледам разне каубојске филмове и серије и до сад нисам срео Ву-а који не ваља. Прегенијални ликови.
Ву број 1: Лојалан, окрутан и предиван.
Ву број 2: Генијална љисица која уме.
И тако. Уклониш једну ствар која ти је изазивала стрес и она се врати уз две стране исправки и захтевом да се допуни са још двадесет страна. Где да нађем још двадесет страна кад укупно имам двадесет и пет? Дакле, уколико икада будете радили дипломски, не изигравајте хероја као ја, као, први пут у животу ћу да се потрудим, нећу на превару, све ћу лепо, код зајебане професорке... Ето ми сад. Ништа, ако ми плати овај Енглез, узећу неког да ми то одради. А могао сам лепо да набавим готов рад са Саобраћајног, преправим име и пласирам га, дипломирам још у новембру и живим доиста срећан живот... Могао сам, да нисам правио погрешне изборе.
Пази, овај свет ће те зајебати где стигне. Неће те штедети. И зато ти, то јест ја, мораш гристи и зајебати га кад год можеш. Линија мањег отпора је мама. Јесте лепо то што си ти учио да будеш врхунски доктор неких минимум шест, а вероватније осам до десет година, али то се не исплати. Нећеш чак ни посао добити овде. Остаје ти само задовољство што си негде, некад, спасио неки живот. То је узвишено. Сви људи који раде ствари како треба имају моје најдубље поштовање. Али шта ће ти деца јести? Зар није већа фора да живиш лепо, да твоја деца живе лепо, да зајебеш систем где год можеш? Помози свима којима можеш, али зато зајеби систем и тиме помози себи. То је нека моја идеја. Па нек каже ко 'оће да сам олош и слично. Боли ме курац.
Радећи овај дипломски, научио сам нешто. Не мењај систем који функционише. Ако си се сналазио до сад, сналази се и даље. Све супротно је погрешно. Можда ипак ово новинарење неће бити мој излаз. Излаз видим само на још једном месту. А да бих на то место стигао, морам почети да пишем сваки дан. Од данас. Сваки дан. Враћам се на блог. Почињем да пијем чешће мало. Почињем да се дружим са свим оним људима које волим. И с онима које не волим. Почињем да упијам корисне реченице. Па да видимо, негде тамо после лета, шта мој једини преостали излаз има да каже. Наравно, до тад ћу новинарити, пискарити, па како буде.
Једно сигурно знам - морам у два'ест трећу да уђем са неким конкретним резултатима оствареним. Морам да се вратим књигама. Причама. Морам да престанем да будем оно што сам одувек желео и да постанем срећан. И да смувам неку клинку, да скинем околину с врата. Тако те ствари.
Глава ме боли већ три дана. Не знам што. Можда сам коначно запатио нешто смртоносно. Мићун ми има крофну уместо шапе, па болујемо заједно. Јуче ми прорадио умњак. Па престао. Нога, рука, врат. Онај сјебани прст. Болови се само селе. То ми прија. И тако.
Идем сад да роварим по дипломском. И по пословима. Ма, у ствари, идем да играм игрицу. Још једно моје правило - кад си сјебан до коске или под есктремним стресом, батали све и ради нешто што ти прија. Ова игрица ме тера да будем бољи стратег сваким минутом који прође. Европски сервер је пун генијалних кинеза, са којима је поприлично тешко се носити. Али се носимо. Ни корак назад! Нема предаје! Океј, капирам, уживео сам се.
Рекао сам све што сам имао. Враћам се сутра, да напишем неку добру причу, можда.
0 коментара:
Постави коментар