Идеална љубавна прича

Њене сузе су падале право на конобара који је гледао клип на јутјубу и повремено лизнуо сузу која му се сливала низ лице. Био је као неко сузолижуће чудовиште, и није га било брига што то нису његове сузе за лизање. Ја сам само стајао ту, апсолутно равнодушан, и чекао да пођемо. 

- Ти... ти озбиљно не желиш да се више виђамо? - рекла је кроз јецаје.

- Не знам баш... Мислим, не. Јебига. 

- Али... Бу ху... Бу ху хуу - убијала се од плача. 

Конобар је и даље гледао у компјутер и сасвим уобичајено лизао сузе које су падале на његово лице. Локал је био изненађујуће празан за суботу вече. Све је било тихо. Две лезбејке на кожним фотељама мало подаље од конобара. Један тип код врата, сам, гледа у зид. Неко двоје се баш сочно поватавају на спрату, тик до нас. А само се моја Лана чула како грца у сузама.

- Лана?
- Да?

- Иди бре у пичку материну, стварно не знам одакле ти толике сузе.

- Ти си једно ђубре Мишоморе, да знаш!

- Знам, зато су ме родитељи и назвали Мишомор.

- Е па, шмрц, кад знаш, шмрц, онда, шмрц...

- Конобар! 

Незаинтересовано је померио главу ка горе са погледом који је питао - шта хоћеш, брате, да учиним, за тебе? Онда је лизнуо сузу са образа.

- Баци ми један тај убрус, живота ти.

Полако је устао, узео огромну ролну убруса  и зафрљачио је ка мени. Видело се да је много ствари бацао у животу, јер је убрус летео лепо и полако, право у моје руке. Нисам морао чак ни преко оградице да се нагињем. Онда сам се опет сетио ње. Накупио сам пуну шаку убруса и кренуо да је тапкам по лицу.

- Ево, да те обришемо мало. Хајде да издуваш нос, па да се разилазимо, јеботе, почеће ми уметничко клизање, а знаш како сам загрејан за спорт и то...

Уколико сам мислио да је до сад плакала, погрешио сам. Бризнула је у такав плач да сам истог тренутка пожелео да никад нисам затражио тај убрус, те да је наставила да јеца умереним интензитетом на који су ионако већ сви обратили пажњу. 

Толико је јечала, скичала и плакала, да су онај тип и риба до нас обуставили све радње, седели и гледали у неверици. Лезбаче су још увек разговарале, вероватно навикнуте на међусобна ПМС срања. Онај самац код врата је устао и изашао напоље. Једино је конобару било лепо. Изгледао је као да ништа не чује и само је задовољно лизао сузе које су падале свуда по њему.

- Мишоморе... Мишо... Ти си мој живот... 

- Јадан ти је живот, ха, бокте драги...

- Мишо, ако одеш... Ја ћу се убити!

- А сад, шта си се умусила, к'о о чему, ти о самоспаљивању...

- Откуд знаш да ћу да се запалим?! Упуцаћу се!

- Па протекла четири пута кад смо покушавали да раскинемо викала си да ћеш се запалити, па сам мислио...

- Немој да мислиш Мишоморе! Бу ху... Бугухуху... Шмрк...

У једном тренутку је једна од лезбача устала, ушла у шанк, сипала пиће и кренула уз дрвене степенице. Конобар се није ни макао, гледао је неки баш занимљив клип о коњима. Плава лезба је звекнула пиће на сто и рекла јој - драга, попиј ово, биће ти боље, веруј ми. Лана, сва уцвељена, згутала је вињак у једном цугу. Онда јој је само глава треснула о сто. Тешке дроге, очигледно.

Прошло је пар сати. Конобар је седео и гледао неки клип. Повремено је капао капи за очи тако да би му се сливале низ лице, па их је лизао. Ништа необично. Сви су полако отишли. Две лезбаче којима сам платио пар пића, оно двоје шокираних ал' успаљених и онај усамљени тип, још пре... Конобар је одједном оживео. Скочио је са столице и рекао - извини, затварамо за десет минута, морате да идете. 

Лана је таман почела да долази себи. 

- Шта... Шта ми је било?

- Па ништа... Причали смо о летовању и онда си се само сручила. Плакала си пуно у сну, не знам ш'а је било. Хитна помоћ нам рекла да те не дирамо док се не пробудиш јер си уморна.

- Стварно? Лажеш ме Мишо. Све је било тако стварно.

- Шта то душо? Све је било баш како ти кажем. Је л' тако конобаре?

Конобар је од тренутка оживљавања добио тик цимања главом. 

- Ето видиш, клима главом.

- Па добро... Ако ти тако кажеш.

- Идемо одавде?

- Идемо.

Изашли смо напоље. Било је прохладно. На оближњем ауту су се оно двоје кресали. Он је ударао, а она му гребала леђа. Тај неће моћи сутра да се наслони на столицу. А она вероватно неће моћи да седи. Изнад њих, на грани, њихао се онај усамљени тип. Језик му је био исплажен и изгледао је као да је коначно у нечему успео да победи. А лезбаче? Лезбаче уопште нису биле лезбаче, него сам ја ђубре пуно предрасуда. Све у свему, дан је био сјајан, исплакала се, надрогирали су је, сад смо опет мирни месец дана...