"Једини наш проблем, лутко, је тај што мислимо да смо много битни. Много паметни. Много све." "Па зар нисмо?" "Можда једно другом, маче, али осталима не. Не бих рекао." "Ти си један досадан човек", рече она и привуче се уз мене. "Ма оно, срећа, пица, кока кола, ти гола преко стола хм?" "Зар нисмо ми сувише посебни за тако обичне ствари? А и, пица и кока кола - не." "Душо, и битни људи једу, пију и јебу се." "Мислиш?", насмешила се. "Мислим." Окрчио сам сто. "Али , ћемо, морати да, наручимо", рече дахћући. "Не. Не ваља кад генијални људи живе предуго. Свет би могао постати добро место, а то, јебига, не ваља.. Остаје пица и кока кола."
И би тако. Седели смо тако читав дан, заваљени у дубоку фотељу, заједно топли, и јели пицу и пили кока колу и били срећни. Чаробњаци, евнуси и ратници не живе дуго, а ја нисам један од њих. Генијалци не живе дуго. Надам се да сам један од њих. Иначе сам џаба провео године једући лоше, пијући лоше и живећи лоше. Једнорози не постоје и ја заиста надам да нисам један од њих. То би значило да сам коњ са рогом на челу и за срећу би ми била потребна нежна девица, а девица данас слабо има...
"Лутко, морам да идем." "А где ћеш сад?", упитала је. "Идем по цигарете", рекох јој. Отишао сам по цигарете, и никад се нисам вратио. Мислио сам да сам посебан, мислио сам да је посебна, а не можеш комбиновати посебне људе и надати се најбољем. Били смо много паметни, много битни. Много све.
0 коментара:
Постави коментар