"Изволите овуда", рече понизно генерал. Ишао сам за њим, лево, лево, десно, кроз лавиринт мермерних стубова, а иза мене су ишла четири момка у оклопима са видљивим ожиљцима, ходајуће слике царства. Прошли смо кроз кухињицу, шљапнуо сам једну робињу по задњици и наставио даље. Никада нисам добро познавао своју сувише раскошну палату, не знам чак ни где су убили Цезара, уосталом, да ли је важно - овај ходник или онај? Сви стубови су исти, сви робови су исти, сви генерали сагињу главу када прођем и крв девица се просипа сваке ноћи у име богова само зато што ја тако кажем.
Један ходник, други, трећи, кочија, из кочије, опет пар стубова и ходника... Ушао сам у Колосеум, а племићи су лежали у својим свиленим одорама, јели грожђе и добацивали се робињама које су их мрзеле. Сео сам на своје раскошно место, а сви они су почели да прилазе са неким неозбиљним поклонима, хеј, ја имам свет, а ти ми поклањаш једног лава? Озбиљно?
Игре су отпочеле, досађивао сам се, народ је вриштао од усхићења, бесни, желе крв, хлеба и игара, а игре су тако досадне...Пар пута сам морао да оборим палац да бих умирио жедну руљу и то би било, отприлике, то од забаве што сам видео за ових пар сати. Нешто касније, рекох - идем одавде, и да ме она робиња чека у одајама када дођем. Генерал је понизно рекао - Изволите овуда, а ја сам пошао за њим. Опет пар ходника, стубова, шта ли, лево, десно, лево, опет лево, десно... Генерал је стао, окренуо се ка мени и извукао нож из оклопа. "Хм, то је значи то?", упитах ја. "Овде су убили Цезара? Ох Богова му, ох ох..." "Не господару", рече он полако: "Али ће вам сигурно требати." Дао ми је нож у руке и рекао - изволите овуда, пропустивши ме испред. Изашао сам кроз та врата и одједном ме је ударило сунце, и нека вриска, све је било тако огромно... Погледао сам горе, бесна руља је викала - аве Митомане, аве Митомане, аве, аве!! Помислих - каква спектакуларна представа, и поклоних се.
Моменат касније, врата на другом крају арене су се отворила и лав је ушетао унутра. Онда још један и још један. Руља је клицала - АВЕ, АВЕ, АВЕ МИТОМАНЕ, АВЕ!!, а ја сам мислио - ох доврага, зашто нисам могао скончати мирно, као Цезар? Махнуо сам свима и бацио нож са позлаћеном дршком у песак. Изгледа да је било довољно хлеба, али не и довољно игара. Аве, аве!
0 коментара:
Постави коментар