И тако.

Јесте гадно кад немаш инспирације. Џаба пола књиге, пола града... Џаба твоја песма о љубави, само си немир унела у мене, ни слово немам да напишем о томе, ни реч да кажем... Немам инспирације да живим, а камоли да пишем. Долазе колоквијуми, немам више са ким да продангубим, сви су ме сморили и све сам сморио. Разговори које водим су постали тако обичњачки, а немам воље да исправљам криве Дрине којим они теку. И тако, радије бих да седим сам, него да разговарам. Стојим и гледам у реку, данас, а она само тече и тече и тече. Одем кући, изврнем се на кревет, напољу киша пљушти, лежим само, и гледам у плафон. Пикасо је рекао да инспирација постоји, али те мора затећи док радиш, иначе ће отићи. И ето, радим. Покушавам већ сат и нешто. Мени ово нешто значи. И јебеш га... Некад дође овако трен, кад си смркнут и само седиш у мраку, слушаш сат и не желиш да те ико пробуди из тог стања, хибернација је прави израз. Понекад човек мора мало да буде сам. А понекад човек мора да буде много сам. Среди се, обрије, и поново почне да ради оно што воли најбоље што може. И тако...