Отиш'о мозак

Држим главу да не падне. Држим, а руке падају. Хватај руке, паде глава, хватај главу. У глави бројеви, оригинал студент. На сточићу поред, шоља од кафе, поред ногу ми неке две флаше и три папира од бананица, пар згужваних папира и сломљена кичма, а очи се лагано склапају, к'о у успаване лепотице. На четрдесет и четвртој страни пише - Волим те, у потпису Анђа. Насмејем се само, подигнем главу и наставим даље, да терам шегу сам са собом, проводећи ову ноћ немирно, зарад будућих мирних ноћи. И жао ми дана, да га трошим, још мало па ћу тридесет, не могу си више приуштити преспаване дане, пијане дане, дане у којима сам само гледао у плафон и лутао мислима, тамо негде преко поља зелених. 

Рече некад неко паметан - дан који искористиш како волиш није изгубљен дан. Ил' тако нешто беше. То ми био мото, док ниси дошла, ти. Сад изјутра увек трауме, кад ме зовнеш и кажеш - стижем, скачи на ноге, склањај пикслу и шоље од кафе, склањај конзерве и флаше, скривај гаће иза шпорета... Само стресом ме тресеш, не могу да живим тако, драга моја. Убоги студент, тераш ме да свршавам факултет и да те женим, а ја и нешто не би, мислим, би ја, ал' немам могућности. Тито је рекао да су студенти у праву. То што си ти седам година млађа од мене и имаш диплому Машинца, не значи да можеш са мном како хоћеш. Одужило се студирање, то стоји, али није ни Виша фризерска тако лагана школа, да знаш. 

Како год било, желим да знаш сам завршио и ову, седму, последњу паузу у учењу и да ћу сада, читаву ноћ ишчитавати градиво, па макар заспао за столом. Ко заспи над књигом, над књигом се и буди! Волим те дарлинг. 

Управо сам кренуо да цртам маркером по екрану компа, а затим сам покушао принтскрин да би ми остали запамћени одговори. Ил сам предуго у виртуелном свету, ил' је мозак отишао да прошета док не прођу колоквијуми... Како год, нек ме неко буди сутра у девет.