Неке вечери проводим овако или онако, а неке вечери пожелим да променим нешто. Узмем папир и оловку, направим планове достојне свих великих људи и онда само легнем на кревет, гледам у ламперију и једем плазму и кремић. Ја лежим овде, самовољно спутан, лењост под кожом, а могао сам бити велики човек, од метар и осамдесет пет, а могао сам бити велики човек, чије би име уклесали у камену. И тако, мрак, тишина и ја, седимо заједно овде и баш нам је лепо. Нема ту много шта да се каже и тако је добро кад нема много шта ту да се каже. Мени су речи одбрамбени механизам, причам много и успут сазнајем много о саговорнику, као да сам неки супер паметан лик. А уствари бих најрадије да ћутим, да одморим мало од свега тога, да само гледам у плафон и ћутим. Јебеш га, бог се игра луткама горе негде, стотинама километара далеко, а ја једем кекс и гледам плаво око телевизора мислећи - где ли је онај циганин Саша што је ишао са нама у први основне?
Неки људи мисле да сам посебан. Други мисле да сам обичан. Неки мисле да се плашим да будем обичан. Неки мисле да се трудим да будем обичан. Неки мисле да сам необичан. Неки мисле свашта, уосталом људи су, нека мисле шта треба да мисле, нећу их ја спутавати. Мој Мићун је царина. Неки кажу да сам и ја царина. Што рече једна моја пријатељица - "Хах, немој му више дизати его, као да већ није пробио све могуће границе." Хеј, ако немам его, не могу да будем ја. Извините молим, јесте то гадна ствар, вероватно нећу у рај, али шта да се ради, дечкоња има план и за овако фине момке са периферије, у то сам сигуран. Спава ми се сад, а писао бих још, неке приче, неке виле, неке добре ствари... Можда сутра. Умрећу, а ништа нећу знати, умрећу, а и то ће ме мрзети.
0 коментара:
Постави коментар