Живот

Ја нисам хтео овако да се родим. Овако наопак. Одем, процуњам мало, реч-две и здраво довиђења. А где је свет, где је живот? Одеш тамо, одеш 'вамо, видиш лепу цуру и кажеш јој - лепа си, а она ти каже хвала и наставите са својим животима. Попијеш пиво, попушиш пљугу, не трчиш, не бавиш се спортом, гледаш студенткиње и мислиш како је то то, живот... Ноћи проводиш гледајући у плафон, а дане зујећи унаоколо, кружећи као кондор по факултетима и биртијама, клупицама и фенси урбаним кафићима. Треба да учиш, али се не потресаш много, положићеш све, ако не и неће те много погодити то. Увек можеш бити роштиљџија. Увек можеш да одеш негде преко, да јебеш маму ковачима среће који су те тако сковали. Увек можеш у монахе, у далеке ледене земље да живиш сам, у Париз да сликаш портрете или да останеш и будеш социјала, јер реално, научио си да преживљаваш са пар хиљада, научио би и са мање да мораш. 

Живим савршени живот, ћале ме кљуца, кева ме кљуца, факултет ме кљуца, сам себе кљуцам... Сви мисле да је све у животу тако лако. Јебеш га, није. Да нађем цуру, а? Па мог'о би'. Један дан те нико не воли, други дан те воле све цуре у кругу од шесто километара. Океј кево, наћи ћу девојку, океј ћале, устајаћу рано, шљакати шта треба, океј профани, учићу за испите, океј даме, ја тражим само љубав, океј животе, остави ме на миру мало, терај се у курац... И чим престанеш да се трудиш, попиздиш и отераш јеховине сведоке са врата, потрошиш последњи динар на алан форда и кажеш девојци да је дебели гмаз и да престане да те смара, одма' нешто кликне у животу и оно... Сутрадан седиш, мртав, отерао све у три лепе и није ти важно шта ће се десити сад или за пет дана, ти ћеш седети ту и бити мртав. Седиш и онда крећу чуда да се дешавају, налазиш паре на улици, полажеш испите без учења, јављају ти се неке девојке које те воле, а у пекари те часте са буреком. И ти таман мало кренеш да живиш опет, добијеш елан и дође живот и опет те усере. О јебем вам све ковачи среће зашто то радите? А где је ту љубав, где је ту живот? 

Део душе бих дао за неке одговоре на моја немогућа питања. Зашто сам баш ја број индекса 42, има она теза да је број 42 одговор на сва питања универзума? Да ли то значи да сам Бог? Да ли су сви студенти у историји студирања који су имали број индекса 42 бог? Генијалци? Шта ћу ја на свету овом, нем појма. Где су ти ковачи моје среће? Треба мало среће и оваквом наопаком као што сам ја... Ил' макар да ме кева више не кљуца. О Боже, како је гадан живот овај..