Само старе ствари

Неке хот рибе се жвалаве на тв-у. Саламе нема више у фрижидеру. Имам једну крем бананицу код себе и то ми није довољно. Није довољно.

Превише стреса човече. Готово је за данас, само ћу да лежим, гледам у слику јелена на зиду и замишљам руже, бубњаре, војске, лепе жене и много сунца. 

Седео сам на распалој фотељи у тој сивој соби, гледао кроз прозор како снег промиче и сетио се да треба да отворим још једну конзерву. Црвени пингвин је седео поред мене, зурио у плафон и стално понављао како не воли јануар. Отворио сам и њему конзерву, он је своју стукао на екс, ја сам цевчио полако. Онда смо мало заједно зурили у плафон. Тај плафон је био нешто посебно, био је и зелен и црвен и жут, сав флекав, неко би рекао ужасан и то је чињеница, али је такође био и јако зелен, црвен и жут, такорећи филозофски настројен. Питао сам се да ли црвени пингвин види исти плафон као и ја. Можда...Можда му је прорадила машта и сада је негде тамо, преко мора, у друштву неких црно-белих женки, цирка пиво и излежава се у гнезду. 

Гадно је бити непоправљиви романтик, сви мисле да си слаб. А људи имају проблем, не воле слабиће и свуда их виде, јер од вајкада најјачи опстају. И онда те гледају испод ока, гледају и питају се - како је такав гадан човек успео написати тако добре ствари.

Посматрао сам златну рибицу како кривуда око једне вештачке травке у тој огромној тегли и мислио: "Знам како ти је, ортак."

Животарим тако и онда понекад наиђе овакво вече, лагана музика и јебеш га, не могу да пишем. Превише сам свакакав да би писао. 

Све се вртело око поштовања. Ти поштујеш мене, ја поштујем тебе. Сложимо се да се не слажемо, то је права ствар, а онда извадимо своје велике пиштоље и проспимо један другом мозак. 

И јебига, покушавам читав дан да ти напишем пар речи, али ми не иде...ти си сувише добра за ове лоше речи. 

"Да ли је могуће да човек може бити овако сам?", запитах се. Читав живот на огромном концерту, знам хиљаду људи, сви су ту, кажу ћао. Сви ми кажу ћао, сви су лепи, лепи, јер ја их не знам, а маске су им дивне, брижно одабране. И нико од њих не зна да не волим вотку, да не пушим због астме, јер сам ионако у курцу и не треба ми јој један камен на плећима да ме потисне ка доле, ја сам већ доле.