Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

30. март 2011.

Изгнаник

Кривудава уличица на крају града. Помало језиви људи свуда унаоколо. Дебели човек у поткошуљи продаје шибице на картонској кутији. Баба са огромним наочарима попује неком надрогираном клинцу. Ћелави лик скида фолију са тетоваже. Плава девојчица шета офуцаног стафорда...Сви изгледају као мртви. Језиво...

Коначно...Оронула зграда са покојим трагом некадашње наранџасте фасаде. Ту живи мој другар Рале. Ушао сам унутра. Пар обриса нестаде иза гвоздене сенке. Врата шкрипе, браве шкљоцају. Мирис мокраће, буђи  и загорелог млека. Један графит на вратима лифта: "Myth je bio ovde." Нормално. Овде само митови могу да опстану. Насмејао сам се. А онда полако кренух уз степенице.

Тупо одзвањање мојих корака по рђавим металним степеницама. Стао сам на четвртом спрату. "Још само три", тихо рекох. Шапат се разли по згради, а потом поново настаде мук. Паук у даљем углу се повуче у мрак. Нисам овде добродошао, изгледа. Поново ми смешак заигра на уснама. Идем даље. Још пар степеника до Ралета. Последњи пут сам га видео пре шест месеци и сада једва чекам да га видим. 

Седми спрат. "57, 58, 403, 60..." Застао сам. Брзо сам извукао папирче на ком је писала Ралетова адреса. Писало је: "Народног хероја 3а, стан бр. 59" Беше ми заиста чудно све ово. Кренух да покуцам на врата стана број 403, али она беху отшкринута. Ушао сам на ризик. Чађави пожутели зидови и побуђавеле тапете на појединим деловима стана. Брдо папира свуд унаоколо. Отворен фрижидер и једна теглица џема од кајсија у њему. Згужване панталоне на ненамештеном кревету и на њима празна винска боца. Празан дрвени сто и поред њега климава стара столица. Једна оловка забодена у саксију одавно увелог цвета који сања вечни починак. Повиках бојажљиво: "Рале...Рале!" Пар тренутака тишине, а онда зачух неко брујање на тераси. Мало ме то окуражи и кренух тамо. 

"Рале, јеси то ти човече?", повиках узбуђено. "Да, ја сам", рече мрачна карикатура смешећи се. Тек тада сам га боље погледао. Подужа коса, брада...цигара и чаша вина у истој руци. Загрлио сам ту носату карикатуру од човека. Мирисао је на дим и сардине. Ни трага од финих парфема које је некада користио. Стоји на тераси у гаћама, пуши, пије и ужива у својој правој природи. Тек сада познајем Ралета. Све прошле године су биле само друштвено прихватљива маска. Сада разумем.

"Уђи, седи", рече полако Рале. Хтедох да упитам где, али нисам желео да се замерам старом другу. Некако, осећам се као да га не познајем. Сео сам на једино могуће место тада, климаву столицу. Имао је једну једину столицу у читавом стану. То ми је наговестило да сам му ја вероватно прва посета још откад је отишао. Грло ми се стегло, пожелех да га оживим,  средим, поправим...И одлучих да тако и учиним. 

"Идемо Рале", рекох, "Водим те у град." Испрва није обраћао пажњу на моје позиве. Ћутао је и гледао напоље. Онда нешто пуче у мени и ја га лудачки шчепах за крагну. Рекох му да ми га је жао, да хоћу да га оживим, и да мора да ми учини ту једну малену услугу, ако не због себе, онда макар због мене, да пође у град, међу људе. Набацах све што ми је лежало на души и спремих се на рафал Ралетових речи, које понекад знају да посеку као жилет. Очекивао их нестрпљиво. Али рафал оштрих речи не дође до мојих ушију. Окренуо сам се и угледао Ралета како навлачи панталоне. "Сад сам спреман. 'Ајмо", рече Рале са истим оним смешком од раније. Унутрашњост ми прокључа од радости и одмах кренух, пред њим, у свет, међу људе. 

Дошли смо на градски трг, велики и шарен. Много људи, много цвећа, много сунца...Граја веселих људи и мирис пролећа. Уживао сам. Позвах Ралета да седнемо на једну клупу, и он послуша. Седели смо ту поприлично дуго. Ја сам причао, а Рале би повремено потврдио. Баш као некада. Сунце је полако бежало од очију радозналаца, а ја сам и даље причао. Угледао сам другарицу и махнуо јој. Лагано је дотрчала до мене и срдачно се поздравила. Рекох: "Ово је Рале", и окренух се ка њему. Није се мицао.

2 коментара:

  1. Друже, најежио сам се. Искрено. Одлично ти је ово.

    ОдговориИзбриши
  2. Хвала брате. :)

    Враћам се полако "коренима." Трагедијама друштвено неприхватљивих људи. Људи то више готиве од осталих прича о љубави, срећи, итд.

    Јави како напредује роман, једва чекам да га видим. :)

    ОдговориИзбриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren