- Шта пијеш бејб?
- Све.
- Ти си баш лака за одржавање.
- Чула сам то и раније.
- Ако, ако...
- Мислим да ћу сада да кренем.
- И хоћеш. Код мене.
Заводљиви кикот се ширио мрачним уличицама. Врата моје куће су цвилила. Кревет се љуљао...Уздаси су замаглили прозоре. Тако добро, тако добро...
Пробудио сам се у соби сам, попут мртваца. Изгледао сам као мртвац, смрдео сам као мртвац. Али сам тромо ходао по соби. Пихх, ипак нисам мртав. Бар не скроз. Погледао сам по соби: разбацана одећа по поду, неки брусхалтер на столици још од вајкада, једна шерпа на столу и буђаво парче сира. Све је исто као и јуче. Јуче се можда није ни десило. Не знам...
И ево ме поново, улазим у кафану. Ту сам већ двадесет година. Део инвентара. Оууу...
- Шта је легендо, године стисле?
- Није то.
- Но шта је онда? 'Ајде не сери, него седи.
- Да те питам ја нешто. Јесам ја био са неком госпођом овде синоћ?
- Ееее мој заборавни швалеру. Био си синоћ са неком дамицом. Добру гузу има.
- Кул. Уплашио сам се да је све сан.
- Није бре, привео си је. Видео сам кад сте заједно отишли.
- Добро је. Још ми пиће није мозак попило.
Оууу...
Осећам се лоше. Курва судбина. Пресекла је нити које ме за овај живот вежу...Чекам овај дан већ двадесет година. Откад сам крочио у ову кафану. Леп живот сам имао. Дуге ноћи скратио. Пожар у души угасио. Креснуо курву. Оууу...
Био је добар друг. Двадесет година смо делили карте, пиће и жене. Двадесет година доброг живота. Могу слободно да кажем да је отишао и део душе ове наше кафанице. Велики део душе, а опет оставио тако мали бол...И много пића за све. Завештао је све што има кафани, да обрнемо пар тура у његово име. Добар је био он, добар.
Дама у црном је све то посматрала из свог дома, хеклајући.
- Ти си баш лака за одржавање.
- Чула сам то и раније.
- Ако, ако...
- Мислим да ћу сада да кренем.
- И хоћеш. Код мене.
Заводљиви кикот се ширио мрачним уличицама. Врата моје куће су цвилила. Кревет се љуљао...Уздаси су замаглили прозоре. Тако добро, тако добро...
Пробудио сам се у соби сам, попут мртваца. Изгледао сам као мртвац, смрдео сам као мртвац. Али сам тромо ходао по соби. Пихх, ипак нисам мртав. Бар не скроз. Погледао сам по соби: разбацана одећа по поду, неки брусхалтер на столици још од вајкада, једна шерпа на столу и буђаво парче сира. Све је исто као и јуче. Јуче се можда није ни десило. Не знам...
И ево ме поново, улазим у кафану. Ту сам већ двадесет година. Део инвентара. Оууу...
- Шта је легендо, године стисле?
- Није то.
- Но шта је онда? 'Ајде не сери, него седи.
- Да те питам ја нешто. Јесам ја био са неком госпођом овде синоћ?
- Ееее мој заборавни швалеру. Био си синоћ са неком дамицом. Добру гузу има.
- Кул. Уплашио сам се да је све сан.
- Није бре, привео си је. Видео сам кад сте заједно отишли.
- Добро је. Још ми пиће није мозак попило.
Оууу...
Осећам се лоше. Курва судбина. Пресекла је нити које ме за овај живот вежу...Чекам овај дан већ двадесет година. Откад сам крочио у ову кафану. Леп живот сам имао. Дуге ноћи скратио. Пожар у души угасио. Креснуо курву. Оууу...
Био је добар друг. Двадесет година смо делили карте, пиће и жене. Двадесет година доброг живота. Могу слободно да кажем да је отишао и део душе ове наше кафанице. Велики део душе, а опет оставио тако мали бол...И много пића за све. Завештао је све што има кафани, да обрнемо пар тура у његово име. Добар је био он, добар.
Дама у црном је све то посматрала из свог дома, хеклајући.
Kraj sa damom me pomalo zbunio. Ostatak teksta super. Svidja mi se kako si Ouuu upotrebio upravo svuda gde mu je mesto :)
ОдговориИзбришиПогледај где се спомиње дама у тексту, и обрати пажњу на оно што ради. Схватићеш. ;)
ОдговориИзбришиХвала Софи. Фина си. :))