- Господару? Господару, нећете ваљда да га шаљете горе?
- Да. Хоћу.
- Али...Али, господару!
Није ништа више рекао. Само је нестао погођен погледом свог језивог господара.
Човек дугог лица и мрачна погледа пркосно је клекнуо пред краља подземља. Господар рече неколико речи, а затим га бесно избаци напоље. Онда излете неколико ствари, а потом се врата пакла полако затворише шкрипећи.
***
Човек дугуљастог лица се полагано облачио. Добар је осећај осетити мирис свог мантила и свих тајни које скрива. Затим из џепа извуче мало праха и уз пар речи створи маленог плавог човечуљка на свом рамену. Његова ножица је била окована хладним ланцем чији се други крај губио негде у човековој кожи. Били су једно. А опет, човек га је увек стварао. Ни сам није знао зашто. Можда да одржи тај унутрашњи свет који је створио. Можда да разговара са неким након толико времена. Биће да је то...
Некада давно је имао име. Сада га само зову М. Једном је био алхемичар, приклоњен мрачној страни. А сада? Сада је једина жива душа у паклу. Понекад га господар шаље у свет...Нико не зна зашто. Вероватно је зато још увек једина жива душа на овом месту. Само...Сваки пут изнова умире када се врати под окриље мрака. Живи костур. То му је казна.
Мрачна приказа је полако корачала по испуцалој земљи. Тихе речи су допирале до њега. Тихе речи малог плавог човечуљка. Увек је нешто шапутао. Затим дође до раскрснице и на тренутак застаде пред путоказом. Све је далеко одавде. Тако и треба да буде. Загледавши се у пукотину на црвеној земљи, он климну главом. И плави човечуљак климну задовољно. Онда М. испразни џеп, а прах се расу унаоколо. Затим заједно прошапуташе неколико неразумљивих речи, а однекуд дојури коњ сав у пламену. Дах му је ватра, грива му је ватра. Човек дугуљастог лица се попе на коња и одјаха ка сунцу, слушајући шапат свог плавог дела душе.
0 коментара:
Постави коментар