Ово је последње поглавље. Извињавам се што сам вас гњавио, али ово је било за моју душу. Уствари, све овде је за моју душу. Али ви не можете све да разумете. Ја се извињавам на конфузности, али ако пажљиво прочитате све делове, видећете да су сви повезани видљивим нитима. Сви симболи су на месту, а ја се надам да ће макар једној особи бити јасно шта сам хтео да кажем у овом писанију. Фини сте ми. :)
Један ћелавац са ожиљком преко ока је вриштао. Две и две силуете су се полако приближавале замку. Четири? Не. Две и две. Човек дугуљастог лица и на његовом рамену мали плави човечуљак. Жена рашчупане косе и лешинар са широким осмехом на њеном рамену. Сви иду, а једино живи мртвац зна куда...
Пар речи пред замком и сви нестадоше на трен. Корацима кроз плаво лудило нађоше се у соби доктора Јанка Фјордовича. Мали плави човечуљак је нешто шапутао себи. Затим га је мрачни човек бесно бацио преко собе, а малени човечуљак се разби у парампарчад. Доктор је то све са занимањем посматрао. Жена је сипала ћелавцу лепе отрове у његове уши. Није знала...
Човек дугуљастог лица зграби доктора, окрену се и полако нестаде. Затим се поново појави, извади кесицу праха из џепа и уз пар речи оживи плавог човечуљка. Поново му је био на рамену. А онда сви заједно нестадоше. Без речи, без ичега. Сада су сами. Лешинар, црнокоса лудача и ћелавац. И лепо им. О да...
- Ево га, господару. Бегунац кога сте тражили...
- Буахахах! Браво, браво! Баци га на вечне муке...
Тако му рече господар, а затим га спржи. Мали плави човечуљак се разби на хиљаду делића, попут душе његовог господара, која поново умире. Мрачни алхемичар дугуљастог лица је поново постао костур. Живи мртвац из пакла...
Ћелавац и црнокоса вештица су се венчали. Лешинар се смешио. Прве брачне ноћи она му скину кошуљу и запрепасти се...
- Шта си ти? Ахахахахах...
- Ја сам мртав. Мој бивши господар, сада поносни житељ пакла, ми је ишчупао срце да не бих побегао. Видиш овај механизам у мени? Ове мале зупчанике како се окрећу? Е па, он је имао контролу над њим. Контролу над мојим животом. Али више не...Више не.
Благи осмех му је играо на лицу. Био је срећан. Дођи драга, рекао је. Црнокоса вештица је пришла, он је загрлио. Затим дохвати пеглу и удари је по лобањи. Пала је, а оно ње се разли мало крви. Затим приђе са бакљом у рукама, али видевши лешинара срећнијег него икада, окрену се и полако крену ка сунцу.
- Добар дан, ја сам доктор Франкенштајн. А ово је мој лешинар Мића...
0 коментара:
Постави коментар