Верне слуге IV

Мрачни човек је брзо шапутао неразумљиве речи над књигом. Књига би само поцрвенела и ништа се не би десило. Спуштене главе, човек је све тише и тише понављао речи. Књига је бескорисна. Бес заблиста у његовим очима. 

Лешинар је седео на путоказу ка санаторијуму. Звук мртвих мамуза се разлегао тишином. Стигао је.  Дошао по бегунца, да га врати тамо где припада. Ушетао је у језиву болницу. Било је као код куће. Било је као у паклу. Пар корака, једна лобања разлупана о зид, и правац соба 403.

Соба 403 се налазила у најмрачнијем кутку катакомби испод болнице. Пролазећи кроз урлике, осећао је да је бегунац близу. Пришао је решеткама, ослушкујући. Затим проговори.

- Ти си бегунац? Господар те жели назад. Пођи са мном. Силно ћемо се забавити...Буахахахах...
- Оооо слаткишу...Да, ја сам. И не бих да се вратим тамо, више никада...Ахахахахах! Али ако морам, поћи ћу са тобом. Хахахаха...

Човек мрачног лица устукну. Жена! Жена црне рашчупане косе се помахнитало смејала. Била је млада и слатка на неки уврнут начин. М. осети крв у жилама. Осети срце како удара. То га је само разбеснело. А опет је није могао одвући у мрачне дубине. Није имао срца да упропасти то лепо лице. Лице грешнице. Ухвати је за руку и полако одшета у мрак.