Странац

У једном граду на северу једне земље родио сам се ја. Око мог рођења има много занимљивих појединости и радо ћу вам говорити о њима једног дана, али то неће бити сада. Ја сам помало чудан човек. Помало заражен страховима, помало старомодан, помало амбициозан и помало ван токова овог света. Лепо је имати свој свет. Када те људи питају како то да си увек супер расположен, ти им само одговориш да је све савршено и да нема разлога да не будеш увек срећан. Али...

Једно велико "али" ту постоји. Да бих одржао тај свет понекад лажем. Углавном су то небитне ствари, али постају битне када исплету мрежу испод твог живота. Онда повлачењем једне нити можеш уништити читав живот. Тако је то. Временом се човек навикне. То је један од проблема маштовитих људи. А ја сам један од њих. Људи ме не познају, а опет суде. Често сам због тога тужан. Тужан, јер је људима попут мене стало да буду прихваћени. Стало ми је да ме воле. А услед јурњаве за туђом пажњом, запостављам оне који ми је несебично пружају. И тако то тече...

Многи мисле да сам лош човек, преамбициозан. А уствари сам само човек који јури своје снове. Такође сам и човек који нема стрпљења. И зато их јурим сада, док још имам живаца...А богами и снаге за борбу са ветрењачама. И људи то сматрају злом. Морам признати да и ја то сматрам злом. Иако постоји хиљаду и један начин (попут овог горе) да се оправдам пред светом, некако не налазим оправдање за себе. Не знам зашто.

Једног лепог дана сам прошетао до парка. Гледао птице, људе. Јео крофне. Најбоље крофне на свету. Док сам прождирао последњу, сетих се једне особе која их је волела као ја, ако не и више. Бацих последње парче птицама, баш као што је и он чинио. Увек је остављао последње парче, није говорио зашто. Ја мислим да знам, али вам нећу рећи. Он то не би волео. Вероватно би га сматрали будалом. Чак и сада...

Прошетао сам до старог гробља. Након њега, нико више није сахрањен на овом, ионако препуном, гробљу. Мој другар, последња карика ланца смрти који је вековима каљен на овом месту. Гробље ко гробље, препуно душа...и корова. Добро сам запамтио где мој друг почива. Недостаје ми, иако га се ретко сетим. Пришао сам једној новој каменој плочи и разгрнуо маховину са ње. Позлаћени иницијали су ме гледали са осмехом: Р.С. Насмејао сам се...

Био си клошар, али ми недостајеш, рекао сам му. И имам један проблем. Сваким даном све више личим на тебе. Само се надам да нећу завршити као ти...А ако завршим тако, тако нагло, попут тебе желим да на гробу пише: "Овде лежи Ђузепе Мартинели, човек од речи, а не од дела." Знам ја да је то лоше, али такав сам. Сувише кукавица да се браним, а опет довољно храбар да нападнем. Једино што знам је да ће моја реч живети много дуже од мојих дела. Не разумем себе. Не разумем ни друге. Можда ја ипак нисам одавде...