Верне слуге II

Ја сам професор Јанко Фјордович. Моја прошлост није важна, као ни будућност. Битно је оно што је сада. До пре неку годину сам био предавач на универзитету. Доктор психологије. Сада се бавим, као што видите, другим стварима. Пре неколико година сам наишао на једног пацијента који тврди да је побегао из пакла. Заинтригирало ме  је његово сумануто објашњење. Видите, он у то верује више од свега...И знате шта, мој пријатељу? Верујем и ја. Сада верујем.

Током испитивања сам наилазио на бројне чињенице, описе, дешавања, које би једино могао измислити брилијантан ум. А тешко да је тај несрећник био нешто више од залутале будале која се заглибила дубље него што је смела и извукла се, уз много среће. Нећу вас лагати, треба ми ваша помоћ. Почео сам да се бавим окултним од тог случаја. Пропутовао сам земљу тражећи моћ. Донео сам са собом многе предмете. Изузетне ствари, изузетне...


Међу тим предметима је била и књига, коју нисам знао како да употребим. Припадала је неком мрачном лудаку. Ваша стручност из области хипнозе и спиритуализма би ми била итекако од користи ако одлучите да ми помогнете. А верујем да хоћете...


Пусти ме одавде. Помоћи ћу ти. 


Ваш господар вас тражи, мој пријатељу. Како би реаговао када би пронашао одбеглог слугу, издајника, заточеног у мом подруму? Имао бих његову захвалност. А ви? Ви би имали његов бес над вашим нејаким плећима. Закуните ми се вечну оданост и пустићу вас...Да мени служите. 


Ћелави човек са огромним ожиљком преко ока је клекнуо пред свог новог господара.


Тако је...Клекни пред свог господара. А сада да се осигурам да нећеш и мени побећи...


Један дугачак крик је одјекнуо долином. Јато птица је полетело у небо. Лешинар је седео на високој грани храста злурадо се смешећи.