Морамо да идемo

Морамо да идемо, говорио је. Они су надомак града. А овде смо само ти и ја. Никог више нема. Плашим се, говорио је. Рале, плашим се. И стварно се плашио. Никад нисам видео човека тако уплашеног као тада. Сав је дрхтао. Право да вам кажем, и ја сам. Понудио сам му цигарету, узео је. Пријатна топлина дима ми опрљила лице.

Велики град, а само два лудака седе у звонику цркве. Један се моли, другоме је свеједно. Један је Ратко, други је Радован. Међусобно се зову Рале. Добри другови, још од детињства. И лепо им је. Допуњују се. Један је нервозан, други је миран. Један добро гађа, други је спретан и брзо пуни. Један воли плавуше, други црнке. Један пије и пуши, други не једе месо. Добри другови. Ратни другови. 

Морамо да идемо, говорио је. Рале, они су надомак града, зар не чујеш? И чуо сам. Заиста сам чуо. А опет се нисам мицао. Мени је свеједно. Остали - отишли, исто ми је. А Рале није такав. Он је  следбеник, не вођа. И знао сам да никада не би одлучио да оде без мене. И знао сам да свашта може да се деси. А опет се нисам мицао. Чак ни зарад њега. Извини Рале.

Морамо да идемо, морамо. Рале, ушли су у град. Ускоро ће нас видети. Морамо да идемо, већ је очајнички понављао добри мој Рале. Срце ми се стегло, али се и даље нисам мицао. Добри мој Рале...

Рале, хајдемо...Морамо да идемо, молим те! 

Рале...Не можемо да идемо сада. Свуда су унаоколо. Боље да пококамо скотове. Шта кажеш Рале? Да их средимо сада све? Успећемо, сигурно, говорио сам. Речи пуне лажне храбрости, више упућене мени, него Ралету. Стегао сам пушку чврсто.

Рале, морамо да идемо! Рале, већ у делиријуму је понављао Рале. Понишанио сам и опалио. Једна малена рупица на шлему и пад зелене сенке. Још четири пуцња, још четири пада непријатељских сенки. Рале је брзо препунио. Још неколико одјека...Још неколико непокретних тела. Звук гусеница негде у близини...Затим се иза ћошка појави тенк. Лагано је подизао цев ка торњу цркве. А ми смо гледали. 

Рале, морамо да идемо! Рале! 

Извини Рале, али плашио сам се. Страх ме је био да ћу умрети. Сада знам да није тако страшно. Мало пецка, али то брзо прође. Рале, требалo је да одемо. Извини Рале, ја сам крив. Не знам где си, јер те нема поред мене. Можда си још негде доле, жив. Лежиш у некој болници док те мазе сисате болничарке. Можда и ниси. Не знам...