Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

24. март 2011.

I'm feeling lucky

Рано јутро. Сунце ме пробудило. Имам онај осећај да је овај дан створен за победу. Скачем из кревета, а онда ми понестало снаге, па сам једно петнаест минута стајао на сред собе у гаћама. Сунце се и даље просипа по соби. Облачим се полако. Соба воња. Има и прашине понегде. Распоред се врти окачен о неку стару амајлију. Не знам зашто, овде нема ветра. Тачније, нема ни ваздуха. Моја соба, нека врста вакуума. Још да је мрак у њој, па да могу да је сматрам ништавилом. Иначе, јуче сам сазнао да нисам једини који замишља "ништа" на један одређени начин. И било ми драго. Устао сам ти ја тако, отишао доле, и као и увек доручковао у дневном боравку. Било врх. Нико ме ништа не пита, никог ништа не питам. Волим такву блеју. Сунце је и даље ту. Расипа се по кухињи. Ма свуда га има. Волим ово обично сунце што само лепо и лагано сија, а не греје. То ми је кул. Отворио сам и затворио математику. Осећам се срећно данас. Ал' не као оно кез од ува до ува, него оно као "добићу на лотоу ил' тако нешто." Малопре је био нови поп. Готива је. А сада одлазим, уз Божију помоћ, да добијем два из мате. Слушам музику. А да, тај мп3 сам мазно од једне трооке вештице која има рибицу Мориса и пепељару Џоа. Мало је лујка. Довршићу ово кад се врнем. Биће океј. Осећам се срећно.

Драги пријатељи сада је 23:26 и ја сам коначно у свом кревету. Драги пријатељи, сада је 00:44 и сада пишем овај пост. Не питајте ме где је нестало ово време између, јер би мој одговор био крајње глуп. Дакле, око поноћи сам затекао себе како зурим кроз телевизор. Ко зна где сам ја био  за то време...Углавном, још једном сам се заклео да нећу више да се губим. Ах да, да вам кажем какав сам диван дан провео. Кренуо сам у школу, каснећи као и обично. Све као и обично помислио би човек. Сео у бус и правац школа.
Драги пријатељи, сада је 09:44 и настављам писање овог поста. Заспао сам ноћас, мало након што сам наставио да пишем. Да, дан. Дан је био хаварија. Дошао у школу да више од пола сата закашњења, сео и осећао се срећно. Разговарао о трећем светском рату са Ћомијем, осећао се срећно. Дошла математика, осећао се срећно. Онда је Лабус(профа) почео да ради неке задатке који немају везе са животом, мозгом или било чим. Нисам се више осећао срећно. Полако сам предосећао оно што следи. Други час је дао контролни. Након погледа у папир, пао сам у очајање, као и увек. Једноставно, не исплати се учити. Разбио сам се због овог контролног, учио брдо дана, научио све врсте задатака из свеске... И све то да би тај кретен од професора(искрено се надам да ће читати ово једног дана, постараћу се за то) који само прича о савршености малог Словенца који се понаша као робот (не баца смеће, не псује, итд...), политици и разноразним лоповима и наравно, о дебелом трансвеститу из Македоније (тако он њега(њу?) зове)...А поред предавања свих тих битних предмета, човек једва стигне да уради два задатка тако што нам заплени одмор пре, између и после његових часова. Када почне следећи час, он се сети да треба да да домаћи, па нам сручи између 6-39 задатака, уз опаску да су сви лаки и да би их и основац урадио за мање од два минута. Не знам како тај човек рачуна време, али мислим да за његових пет минута је могуће направити атомску бомбу или нешто слично. Његових пет минута, нечији цео живот. Дакле, урадио сам три од четири задатка, и све то да би ми он на крају часа рекао да то није рађено његовим методом (којим методом, кад је урадио три задатка из те области?!) и да то ништа не ваља. Таман ми се слика крвопролића (његовог) створила пред очима и грло ми се стегло, када поче српски. Ту се осећам фино. Ок профа, мир, тишина, по која паметна...А онда, након мог благог смирења, човек нас након петнаест минута пусти кући(требали да имамо два часа)...Сва екипа ми се разбежала, и на крају једва наватах Павловића да идемо у истом смеру. Он имао нешто да обави, а ја ишао кући. Дођемо на станицу и посматрамо једно тридесет 73 како одлазе у блокове. Ниједна се није вратила. Након два сата чекања, комбинацијом пешачења вожње и сличних активности докопах се неке (директ из гараже) замене, и седох у 73. Цоа, хвала брате што си чекао са мном два сата, иако си имао три станице да банеш. Легенда си. Углавном,  чак ти ја и седнем у бусу. Сео и слушао дојајне инструментале моје другарице којој ћу врнем мп3, једног дана. Искулирао се, дошао кући. Јео, одморио мало, и онда ме звала Гага. Е да, звао сам све редом да банем, ал' нису били кући. Или нису одговарали на позиве. Углавном зове мене Гага, и ја банем код ње. Изблејимо. Супер било, само што ми њена сестра померила кук из лежишта. Колатерална штета, јебига. Дошао сам гајби и почео да пишем ово...Сад је 10:08 следећег дана и ја завршавам писање.

Сунчано је. Зраци су свуда по кухињи. Ма свуда бре, не само по кухињи. Бићу сам скоро цео дан. Очекујем да се опустим дојајно. Леп дан...Ипак се осећам срећно.


Олујо :*

7 коментара:

  1. Kako volim te dane kad se nista posebno ne desi, a ipak su lepi i srecni.

    ОдговориИзбриши
  2. Šit. Hau z det hapend? End ven is d fjunrl?

    ОдговориИзбриши
  3. Pao je na pod i umro je. Sranja se desavaju, ali nema veze, novi je dan. ;)

    ОдговориИзбриши
  4. Ubila si Džoa! :(

    Novi dan, havarija. :)

    ОдговориИзбриши
  5. Nisam ja, ja nisam ubica. Ubila ga cimerka, a meni je samo bilo svejedno. x)
    p.s. Fino pises, decace, moram ti to opet reci. :)

    ОдговориИзбриши
  6. Кукууу. Прогањаће те све док не оставиш дуван! Ха! :)

    Фала. И...Појма немам, веруј ми. Фали ми љубав за добро писање.

    п.с. Јавим ти се сутра, да ти врнем оно. :)

    ОдговориИзбриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren