Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

13. март 2011.

Ја?

Ја филозоф? Ја књижевник? И на крају, ја програмер? Људи говоре, људи су у праву. Ја нисам у праву, ја сам реалиста. Јебига, не умем да објасним ову борбу која се води у мени. По други пут у животу не умем да се изразим речима. Људи кажу да умем да пишем. Други се слажу, али кажу да нисам нарочито добар, а трећи, они мисле да ћу постати звезда, писац, уметник, тачније да сам то већ сада, у неком првобитном, неразвијеном облику. Ја не мислим тако.

Откад сам кренуо у средњу школу, планирао сам да упишем ЕТФ. Али, стицајем реалних околности (веома добро анализирам, па сам у те околности урачунао моју лењост и остале факторе од којих зависи успешан завршетак студија на буџету) одлучио сам се за ВЕТШ (Високу електротехничку школу). Такође сам урачунао и то да немам прилику да се школујем ако не будем на буџету. Планира(о)м да постанем програмер, запослим се у некој жњ фирми, и уживам радећи оно што волим. Е а онда су се десиле неке ствари. На пример, и сам сáм схватио дa солидно пишем. Нисам најбољи, али се трудим. Пронашао сам се.

Пронашао сам се ја у много ствари. Од хакера, преко графити цртача, до писца. То је онај, укратко, најбитнији пут. Било је ту, између, још милион ситнијих ствари које су ме држале по месец, два, али не тако дуго као ове. Дакле, ово проналажење повезујем са мојом младошћу, и оним чувеним: "Свет је мој!" А сада, када сам таман помислио да сам отприлике, у грубим цртама, одредио свој животни пут, дошле су мисли, убачени црв, који то можда и није, да ме мучи и изједа. 

"Ааааа, како ме нееервираш!", је било прво што сам чуо. Потом на моје "зашто?" дође неочекиван одговор. Држећи мој састав у рукама рекла је: "Да ли си ти свестан да умеш да пишеш? Пишеш о нечему, то ни не споменеш, а сви знају шта је. И идеш тамо, јер вероватно мислиш да ћеш наћи посао кад то завршиш и тако то. И вероватно си у праву, али ја не могу тако. Ниси ни погледао друге факултете..."

Допао ми се тај мали говор. Говор о слободи, о недозвољавању да те други потчине. Треба да радиш оно што волиш. Умем често да филозофирам, иако нисам нешто нарочито упућен у материју. Умем да пишем, тако кажу други, а у последње време и сам верујем да је тако. Али опет, знам да не бих издржао да филозофском, а богами ни на филолошком. Не мислим да бих пукао психички, него не бих издржао темпо и не бих остао на буџету, а то ми је ипак пресудна ствар. 

Мислим да постоје новинари који се нису школовали за то, него су једноставно, завршили ту где су, у новинарству. Мени је свеједно. Волео бих да будем неко пискарало, а волео бих и да будем програмер. Можда обоје, можда ниједно. Како год да било, мени је свеједно. Затворених очију срљам напред, па како буде. Сви ми кажу да ми не иде математика. Можда им докажем да нису у праву. Милион можда.

Желим да вам кажем нешто о себи. Нешто што нико не види осим мене. Јер мало је оних који су ме видели у оба издања која ћу вам сада открити. Дакле, ја сам специфично лењ. Мрзи ме да устанем са кауча да одем по чашу воде. Било шта на свету бих урадио да не морам да устанем по чашу воде. Често будем жедан јако дуго, док не намолим сестру да ми донесе воду. А опет, када се нешто ради, дајем 110% себе, буквално сагорим у томе што радим, и само се срушим на кревет увече. Људи не верују у мене, али ја верујем. И то ми је довољно, засад. Углавном, како год било, биће.

п.с. Можда вам ускоро јавим добре/лоше вести. Много се ствари тренутно дешава, а како год да буде, волим што сте ту. Запамтите то. 

6 коментара:

  1. Nisam nikad pomislila da bi mozda potpuno otvoreno govorio o sebi na ovom blogu.. i obecao nastavak! Ali drago mi je sto si ovo napisao.

    ОдговориИзбриши
  2. Управо док сам читао овај претпоследњи пасус, схватио сам да већ 2 сата идем да пијем воду, а никако да устанем... #epicfail

    Шта год да учиниш, надам се да ћеш пронаћи срећу у томе. Само немој да се инатиш ако ти нешто не иде. Имам једног таквог ортака, онај што ме натер'о да пијем синоћ. Једва се вуче кроз живот, зато што му пало тако на памет да упише математику и сад кад је постало гадно и неинтересантно, он нема где...

    И наравно, јави шта се дешава. Уз тебе смо.

    ОдговориИзбриши
  3. А када је био први пут када ниси умео да се изразиш речима? Пошто рече да је ово други...

    ОдговориИзбриши
  4. :) Није важно. Битно је да ја знам када је био први пут. ;)

    ОдговориИзбриши
  5. Буди срећан што ти се то десило само два пута.

    ОдговориИзбриши
  6. "Ја филозоф? Ја књижевник? И на крају, ја програмер?" - Identična pitanja u mom slučaju.
    Dobro je dok se dešavaju stvari, nije dosadno, nije tmurno, nije besmisleno. Nadam se da ćeš javiti samo dobre vesti tu na blogu :)

    ОдговориИзбриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren