Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

3. март 2011.

Тик-так

- Колико још докторе?
- Сат времена, можда мање. Немамо противотров, нажалост.
...
Трк низ степенице, излаз на улицу и позивање таксија...Све то, да бих остао упамћен...Заувек у очима историје. Вози у мој стан, вози! Гужва на улицама, лудило ме полако обузима. Не знам да ли ћу успети, не знам да би требало, да ли ћу бити запамћен, али једно сигурно знам - желим то да урадим. Несносна гужва у граду, а мени се жури као што то никад није. Срце куца лудачки, хоће да искочи, право кроз ребра и кожу. Знам, то је од смрти у мојим венама, али нека - и то је део мене који сада прихватам малтене са одушевљењем. Ружно је рећи да је смрт нешто најбоље што се догодило човеку, али у мом случају можда и буде тако. 
Радујем се што имам прилику, малу, минималну да будем запамћен. Можда као добар, вероватније као лош, а највероватније као одбачени лудак. Нема везе, није важно. Дванаест минута је прошло. Не осећам се другачије. Ни мртвије. Штавише, осећам се веома живо и усхићено. Ушао сам у стан. Прошао лаганим погледом преко најдражих ствари. Затим отворио стару торбу и у њу ставио своје најбоље рукописе. "Биће памћен после смрти", написах последњу дрхтаву тачку на сав мој рад. 
Покупих торбу и седох у такси, правац највишља зграда у граду. Како жудим за слободом. Цео живот пишем, слободан сам, а опет тако везан, ограничен само на себе. Желим бити слободан, потпуно слободан, а једину прилику за то добијам тек сада, пред нежељену прерану смрт. Био сам младић у пуној снази, а отров ме уништи за трен. Вене црне посташе преко ноћи. Живео сам како сам живео, сад је готово, немам времена за исправљање криве Дрине живота мога. Скочићу са највише зграде у граду и оставити своје приче за собом. Људи ће знати, људи ће видети. Скок у слободу ће бити то. Тих пар секунди слободе, осећаја неба, људи, и на крају земље. 
Реч, шта је реч? То сам се одувек питао, и ето, управо сада, на путу ка смрти ми се јавља то питање, питање на које немам одговор. 
Изашао сам их таксија, и кренуо ка згради. Корак, два и једно хеј, хајдемо на пиће. И док сам трепнуо, седим у кафићу, поред моје некадашње љубави. Отишла је давно, није могла са мном. Још је волим, знам. Вероватно сам зато и пошао са њом, без контроле над судбином. Мало ме је поразила чињеница да не могу да контролишем свој живот чак ни сат времена. Добро, нису ово обичних сат времена. Причали смо добрих десет минута, пре него што сам почео да се грчим. Била је са мном у свим тешким тренутцима. Волим је. Болим је, знам. Хтео сам да кажем извини, а говорио сам нешто друго, сасвим небитно, као да имам сво време овог света. Смејала се онако лепо, њеним пуним уснама. Онда сам се згрчио и умро јој на рукама...
Оплакала ме је моја драга. Штета што нисам провео читав живот са њом, а не само пар година. Штета. Испоставило се да рукописи нису нешто посебно као што сам веровао за време живота. Ништа посебно. Нико није желео да их објави, па је моја драга учинила оно што бих ја учинио са свим делима која сам сматрао несавршеним - спалила их је, све. Сачувала је само једну причу, о њој, да се сећа. Смејем се. Ипак је ово најбоља смрт, до сад...

9 коментара:

  1. Добар си, kiddo... Добар...
    Здраво ми се допада, што би каз'ли у мом шору. Кул је. "Диско чова" ми се није толико свидео, али ово кида, стварно. Свака част! ;)

    ОдговориИзбриши
  2. Хвала Lowlander, фин си ми, шта друго да ти кажем кад све знаш. :)

    ОдговориИзбриши
  3. Ипак је ово најбоља смрт, до сад...

    шта више да ти кажем.

    ОдговориИзбриши
  4. Bolje i par godina sa njom, ali kvalitetnih...

    ОдговориИзбриши
  5. "Ипак је ово најбоља смрт, до сад" - Svi umiremo više puta. Odlično si opisao osećaj želje za ostavjanjem traga. Eto, ako ne uz tekstove ali je ostavkjen trag u njenom srcu :)

    ОдговориИзбриши
  6. Шта да кажем до хвала. Фини сте ми. :)

    ОдговориИзбриши
  7. Kul. Nisam te davno citala, nedostajao mi je tvoj ironicni mrak :)

    ОдговориИзбриши
  8. Мала сестра3. март 2011. 19:47

    Супер је прича - сморила сам све живо са овом реченицом али шта друго да кажем... :) И питам се зашто сви људи теже томе да по нечему остану упамћени,каква нам је то потреба, шта нас тјера на то када о томе свакако ништа нећемо знати... Занимљиво је то! :)

    ОдговориИзбриши
  9. Hvala Di, fina si. Čitao sam te skoro, fino ti ono, samo ne znam šta da komentarišem kad su reči suvišne. :)

    Мала сестро, хвала. Ја мислим да људи теже томе зато што нису потпуни верници. Нпр прави, потпуни верник се не би трудио око тога јер је сигуран да постоји оноземаљско. А ми, обични мали људи се трудимо да останемо запамћени овде, јер ко зна да ли постоји ишта тамо иза смрти. Ето, то је моје мишљење. :)

    ОдговориИзбриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren