О животу који није фер и убогој сиротињи

Какво вече... Играо сам Ризико са Фиксом и Коки. Опет сам победио. Никада нисам изгубио партију у животу. Мора да сам највећи војсковођа свих времена. И проклето срећан, такође. Олуја је беснела, гром је неуморно ударао, а ја сам моје пријатеље спаковао у воз, куцкао по анласеру да ми се југиша упали и одвезао се кући покисао и прљав. 

Ту се негде појавила и компилација Џонија Кеша и употпунила атмосферу потпуног сјеба. Да се разумемо, моји пријатељи су сјајни. Коки ми је поклонила једну своју књигу, јер није имала пара да ми купи неку за рођендан. Замисли то. Фикс ми је дао пуну коверту старих пара (колекционар сам) од којих неколико немам, и ево већ пола вечери размишљам како да реорганизујем албуме. Некако, желим да сви моји пријатељи имају милионе. И да се не муче. Осећам се лоше сада када ја имам доста, а они не. Проблем је и када хоћу да учиним нешто лепо, да платим нешто, да купим нешто, то можда и прође једном, али двапут сигурно не. И онда се дешава ситуација да мени неко плаћа пиће са последњим парама које има, јер неће да чује да ја платим то пиће, које мени, тренутно, не представља никакав трошак, нити сам нешто посвећен гледању када је ко и колико пића коме платио...

Много мрзим што овај живот није фер. Али сам то рано схватио и зато су ми ствари сада много лакше него другима. Можда сам први пут у животу схватио да живот није фер када смо моја млађа сестра и ја, избеглице, делили онај мали еуроблок, a мађарска деца, чији су родитељи газде, трчала по продавници и јела чоколаде редом, које су хтели. Тада сам био потпуно неискварен, и уопште, цела породица је била толико понизна, јер смо били сиротиња, тако да нисам уопште осећао неки бес усмерен ка небу, људима или било коме зато што они имају, а ми не. Једноставно сам прихватио то као чињеницу и опет био срећан са оним што имам. Волео бих да могу опет да будем та мала особа. Мала особа, али душа велика. 

Овај Еуроблок је у питању.

Гледао сам неке особе како уче да живот није фер. Нису то научили рано, па су дочекали двадесете и поприлично им је тешко пало. И ја то разумем. Тешко је. Како то неко има све, а ти студент, носиш позајмљене патике, крадеш оловке где стигнеш, неретко гладан идеш у кревет... Јебига, шта да ти кажем, живот није фер. Неки се баш сјебу и замрзе цео свет. Када виде да је неко пао на улици, неће да му помогну, јер "ни њима нико не помаже." То је тако тужно. Други прихвате да живот није фер и иду даље. Када неко падне, помогну му да устане, јер јебига, знају како је живети животом који није фер и колико то значи ономе који је пао. Све зависи од карактера.

Има нека веза између сиромаштва и људскости... Човек када има мало, често је спреман да то што има подели са неким другим, чак и странцем. Парче хлеба - парче хлеба. Човек који има много, некако, као да живи под стакленим звоном и страх га је да ће му то одузети. Све му је прескупо, просјаци су му прљаве сподобе, радници су му робови, а чак и ако нешто подели са тобом, пре тога ће уследити низ питања, јер њему је и милионити део његовог иметка много да га да теби, макар и као накнаду за неки посао... Он може да купи милион хлебова данас и да ни не осети, али ипак бира да не подели ниједан са тим неким просјаком... И на крају се запиташ, да ли ће се то и мени десити? Да ли ће ми паре одузети људскост? И бојиш се.

Заиста се трудим да будем добар човек. Чак и ако понекад мрзим свет и људе. Не замерите, имам своје разлоге. Али знате шта? Чисто сумњам да бих био овај човек да нисам делио мали еуроблок са сестром, гледао како друга деца возе бицикле и израстао у човека који зна да живот није фер и који чини све што може да би успео, али сам, никако преко туђе несреће, никако преко леђа обичног човека, само против система, само против великих и малих капиталиста...

И када сам у животу варао да бих успео, варао сам систем, нисам варао људе. Што каже један белосветски преварант, можда највећи кога знам из студентских дана, парафразирам - "немој да се курчиш што си зајебао неког лика из Дома или мене, зајеби државу за милион евра, па се онда курчи, ја ћу ти пружити руку, бићеш мој идол, твоју ћу слику окачити на зид, јер ти си зајебао систем, а не убогу сиротињу, шта ти је она крива..."

Одувек сам волео те људе који нису баш цвећке, нису баш бели, нису ни црни, сиви су, сивљи од осталих људи на овом свету, али имају систем вредности, знају шта може да се ради, а шта не, шта је добро, а шта зло. Можда зато што се проналазим ту негде, међу њима. Чак и када радиш нешто што и није најморалније, ипак, ти нећеш зезнути обичног човека. Зезнућеш систем. Зезнућеш богатог капиталисту. Или ћеш зезнути неког тоталног папка од човека, као казнено-поправну меру. То подржавам свим срцем, јер овај свет је препун олоша који су одгајани тако гледају на свет са висине и томе треба стати на пут. Сви смо једнаки, али живот није фер, па се неко роди богат, а неко не. И понекад тај што се родио богат третира овог што се родио сиромашан као неког ко мање вреди. А сви знамо да то није истина. И зато такве треба табати у земљу кад год се укаже прилика, да би схватили да смо сви једнаки. 

Постоје и сиромашни које треба табати у земљу. То су они који мрзе све јер им нису помогли. Нико није дужан да теби помогне. Али да се мало лепше понашаш, можда би ствари биле другачије. Ко зна. Ти треба да знаш да живот није фер и да гребеш дванаест сати по њиви неког господара за неку бедну парицу, али да будеш срећан јер си поштено зарадио те паре. И да радиш на томе да нађеш неки излаз. Јер брате, излаз постоји, само треба да знаш где да гледаш. А најчешће је излаз у ономе што радиш најбоље. Па макар то било и писање од кога се, наводно, не може живети лепо овде или било где. 

Живот није фер,

али ето, воли вас Митоман.

Прочитај

Рођендан је океј

Данас ми је рођендан. Рођен сам пре двадесет и три године, у двадесет један час и четрдесет минута, без струје, јер је био рат. Мој живот до сад је био сасвим океј. Нисам сад био нешто кул, тачније, увек сам био у оној класи штребера, јер ма колико се ти зајебавао около, ако научиш за пет у бусу до школе, ти си штребер и то је то. Упркос свему, било је баш океј.

Ово је прва година да нисам баш нешто тужан за рођендан. Осећам се зачућујуће добро. Ваљда зато што ствари коначно долазе на своје место. И Томцан је рођен првог септембра. Сећам се како смо се упознали. Долазио је један други блогер, Даре, чији блог више не постоји, у Београд. И требало је да се нађемо са њим. И дођем ти ја на железничку станицу у Земуну, видим неког високог човека, мршавог, и јесте то Томца, међутим, откуд је тако висок? То сам се запитао. После смо се запили, прешли пола града и било је баш до јаја. И од тад смо добри пријатељи.

Томцан и ја имамо један сан који сањамо на јави сваки пут кад се нађемо. Као, основаћемо тајно друштво и преузети свет. Најопуштеније. И снажном диктатуром га претворити у једно баш сјајно место. Оно, криминал практично да не постоји, сви бацају смеће у канту, поздрављају се, топли су и људски се опходе... Замисли. Утопија. У суштини, млади смо. Имамо времена. Можда ћемо тако нешто и учинити кад мало станемо на ноге. Још једну ствар бих волео да остварим пре тридесетог рођендана. Хоћу да имам библиотеку, свуда унаоколо да буду књиге, и да имам тајна врата, такође. Имам план где бих могао сместити библиотеку, само ми треба тона књига.

И тако. Управо сам добио Ризико за рођендан од сестре. Најбољи. Рођендан. Икад. МОРАМ ЗВАТИ ТОМЦАНА ДА НАПРАВИМО ПЛАН ЗА ПРЕУЗИМАЊЕ СВЕТА! САД ИМАМО МАПУ И ТЕНКИЋЕ! НАПРЕД ДРУГОВИ, ЖИВЕЛА РЕВОЛУЦИЈА!

Прочитај

Последњем паору

Постоје вечери када се осећаш као последњи паор на овом свету. И онда упалиш комп и урониш у шарени свет интернет забаве. Читаш све те смешне ствари, али се не смејеш. Давно је престало да буде смешно. Треба нешто баш моћно да буде да би те натерало да се насмејеш. Успут наилазиш на инспиративне цитате који вриште на тебе. 

"Живи живот пуним плућима."

"Путуј и буди срећан."

"Мање се жали, више се смеј."

Шта који курац. Да, када је човек доле баш је лако применити све те цитате. Практично ти говоре - а што не живиш савршен живот? Као да су сви јебани лептири и да могу да оду, да живе леп живот пун цвећа, да могу да се смеју без разлога, било где и било када... Свет се претворио у абоминацију. Абоминација. То ми је омиљена реч. Био сам тако срећан када сам видео да постоји и у нашем језику. Данас свако зна све. Данас свако мисли да има право да те посаветује. Да ти каже - путуј и буди срећан. Слободно и ти њима дај неки инспиративан савет. Макар то био да иду и да се јебу. 

Лежиш у мраку, шарени свет није помогао. Желиш да си данас скочио са оног крова уместо што си само седео тамо. Главом о бетон. Крах. Никада више тешко вече. Никада више жаљење, само смех. Али, није ни то решење. Ништа није, јер ти си последњи паор на овом свету и то је једна велика истина... 

Понекад мислиш да ниси здрав у глави... Не уклапаш се нигде, нигде не можеш да будеш прави ти, као да ниси део овог света, већ лебдиш ту негде, између... Понекад само станеш на секунд након што си нешто урадио и запиташ се - ко ради такве ствари? Која нормална особа на овој планети ради овакве ствари? Вероватно ниједна. Зато мислиш да ниси здрав у главу. Можда си  у праву. Можда и ниси. Мање се жали и више се смеј и биће све у реду. Биће све у реду. Ето. Имаш и ти једну инспиративну реченицу да поделиш са светом. Једину која има неко истинско значење. Једина која ти не говори шта да радиш, већ ти даје неку наду. Једина која не чини да се осећаш као последњи паор, већ ти даје наду да можда једном више нећеш бити најгори, последњи паор на овом свету...

Вене те боле. И нешто те гуши у грудима. Уз мало среће, биће то фаталан срчани удар. Остаје ти само да чекаш до јутра и да се надаш. А ако доживиш јутро, онда... Па, онда постоји шанса да ћеш се осећати мало боље. Мало више као човек. Мало више као неко ко живи пуним плућима, али има баш мали капацитет плућа због Астме. А ако немаш Астму, па, не брини, за све има времена. Ти само путуј и буди срећан.

Прочитај

О међузвезданој проблематици љубави на даљину двоје младих мршатора

Драгана је волела Марка баш баш много. Марко је волео њу још више. То звучи тако лепо. Међутим, постојао је један проблем. Наиме, никада се нису смували. Свако је имао своје разлоге. Драгана је мислила да је он тотално незрео и глуп, а Марко је мислио да је она баш зла и да се ствари не би завршиле најбоље по њега уколико би се икада смували. 

И тако, године су пролазиле, а тензија није јењавала. Час су били пријатељи, час нису, некад су се дописивали, а некад нису, волели су баш, а нису, и то је тако текло у недоглед. Тачније, текло би да Марко није паор те га је једном приликом док је шетао малог кера Џоа по оближњим њивама ујео токсични зец, а он је убрзо добио тровање крви и преминуо ужасном ужасном смрћу. Драгана је била очајна. Ноћима није могла да заспи, само је јецала. "Зашто се нисам смувала с њим, макар једном", питала се сваког сваког дана. 

Година је прошла, али ствари се нису нимало промениле. Драгана је и даље била баш тужна. Попустила је на факултету, те је њена каријера будуће новинарке постала заиста угрожена. Свакога дана је цртала бркове само да људи не би разговарали са њом. Почела је баш баш много да једе, па се од мршаве студенткиње претворила у једну од оних девојака које наручују дијет колу уз велику пицу и екстра екстра велики помфрит. Ствари су заиста почеле да се отимају контроли. А онда, једне ноћи, десило се нешто крајње несвакидашње. Док је хркала у ритму дубстепа, неко је куцнуо по рамену.

Отворила је очи, угледала Марка и пала у несвест. Марко је полио маслиновим уљем и она се пробудила. Па је опет пала у несвест, па је он опет полио, па се она опет пробудила. Када је видела да Марко тако може целу ноћ и да неће никуда отићи, коначно је проговорила. 

- Али... Ти си мртав?

- Технички, јесам.

- Па шта тражиш овде? Јеси дошао да ме прогањаш ноћу? Боље одустани, ионако мало спавам баш. 

- Нисам, бре, дошао да те програњам, дошао сам да те зовем да изађемо.

- А?! Извини, мало сам глува, опет сам била на рејву.

- Реко' видим да ниси баш сва своја, изгледаш као мангулица, очи су ти ка у Стива Бушемија од плакања, а и факултет ако наставиш овако завршавати, има да радиш у Свет Плусу и пишеш како је Сека фризирала куче.

- Аха. И?

- И дошао сам да те зовем да изађемо.

- Па како си, јеботе, Марко, дошао из гроба да ме зовеш да изађемо?

- Па лепо сам, Драгана, дошао из гроба да те зовем да изађемо, зато што ниси хтела док сам био жив. А обећао сам ти да ћемо да изађемо једном, а ја никад не кршим обећања!

- Па... И то што кажеш. 

- Дакле, да дођем по тебе вечерас у седам?

- Не знам ништа, сад је пет ујутру, на очи не видим.

- Аман, мангулицо једна, морао сам се рвати са светим Петром да дођем овде на један дан, а ти ми се ту премишљаш. Стварно си олош.

Онда се Драгана сетила колико је плакала и рекла је да је океј да дође Марко по њу у седам. Марко је дошао по њу у седам и отишли су да блеје свуда по граду. Марко је можда био глуп, али је такође и био најбољи покојни тип у граду, па му и није било тешко да шармира Драгану која, само за ту прилику, није нацртала бркове, мада након годину дана јој се боја од маркера баш упила у кожу, те је било исто као да има бркове. Јели су вегетаријанску пицу и гледали у месец цевчећи неку слатку кокаколу. 

На крају вечери ју је Марко отпратио кући.

- И... Ето. Видиш да није било страшно? Нормалан сам лик.

- Није... Овај, било је баш кул. 

- Јесте, кад си кул.

- И ти си. 

- Знам.

Стајали су ту, а месец је био кул. Марко се баш одсекао, вероватно зато што је био умро, па више није имао храбрости ишта паметно да уради.

- Него... Је л' хоћеш ти да се ми пољубимо? Мислим не знам како стојиш са тим да се љубиш са ликом који је умро, и то пре годину дана, што је баш много и тако то, мислим...

- Нећу.

А баш је хтела да се љубе, него је идиот у души и никада није могла да каже "да" кад је неко такво неко питање пита. 

- Океј.

- Океј.

- Идем сад да умрем опет.

- Иди.

- Немој да једеш као мангулица и учи школу.

- Оћу.

- И немој више да плачеш.

- Нећу. То је од дроге, са рејва.

- Није педеру, читао сам лепе ствари које си ми писала.

- Е фак.

- Ајде да као затворимо очи сад и замислимо да смо на месецу и да морамо да се држимо једно за друго иначе ћемо умрети. 

- Али ти си већ мртав.

- Послушај ме Драгана.

- Је л' ово нека безвезе фора да ме пољубиш?

- Није. Какве су ти то трепавице? Имаш вештачке!

- Немам, види! 

Драгана затвара очи. Пољубац. 

- Опаа! Ово је безвезе фора да те пољубим. 

- Пупупупупу, пољубила сам мртвог човека.

- И допало ти се.

- Није.

- Океј.

- Океј. 

- Ћао Драгана.

- Ћао Марко. 

Марко је почео да се пење уз невидљиво уже ка пашњацима не радујући се поновном окршају са светим Петром коме је бацио облак у лице и побегао на Земљу.

- Е Марко! 

- Молим душо?

- Јавићу ти се кад умрем!

- Природном смрћу! Обавезно, папку!

- Аха! Јави се некад!

Узвикнула је последњу реченицу баш јако, али Марко беше већ отишао. Онда се стрчао одозго, ухватио је за руку и баш лепо пољубио док су га четири анђела пеглала као оног малог што је копао рупе у поправном дому.

Драгана тренутно држи рекорд као најдебља особа која је редовна на рејву, бави се новинарством и пије много кафе да би што пре умрла. Марко живи у четрнаест квадрата и једе само јабуке, јер се опасно замерио светом Петру када му је на покеру узео ону велику књигу са вицевима из које је волео да чита људима и испада фаца. Живот је баш леп.

Прочитај

Коначно - мој архи-непријатељ је стигао!

Коначно... Свемир ми је одговорио. Схватио сам. Морам мање да се дружим са људима. Морам да почнем да седим чешће у мраку и осећам се као неко битан. Као сада.

Данас сам цео дан размишљао о чему да пишем, с обзиром да сам гостовао на блогу бивше ми девојке, а нисам желео да прва ствар коју неки нови посетилац Барутане угледа буде песма о сисама, јер то заиста није суштина овог блога. И тако, док сам размишљао о свему, одговор је дошао баш преко те песме. 

Добио сам поприлично жесток коментар који ми је након дуго дуго времена вратио осмех на лице. Коначно неко да каже нешто са пуно страсти. Па макар та страст била и нека мржња према мом лику и делу. Ево, чим сам то прочитао, добио сам жељу да пишем. Сада бих могао да напишем било шта и верујем да бих погодио жицу. Емоције би биле ту. Тензију би могао сећи ножем. А то је оно што сваки писац жели. 

Дакле, шта би са храброшћу? Зашто на овом свету има све мање храбрости? Некада си оно што имаш да кажеш, морао да кажеш човеку у лице. И то се испоставило као поприлично гадна пракса. Онда је дошао Интернет. Онда си могао да кажеш шта год си хтео коме год си хтео и није било опасности да те неко удари у лице или макар пљуне. Али онда смо храброст бацили низ реку и увели потпуну анонимност. Господо, да ли стварно мислите да је то прави пут? Клинци стављају анонимне коментаре клинкама, каже - лепа си, а она мисли да јој је то окачио фудбалерчић и оде са њим. Ако имаш иоле другачије мишљење о нечему на овом свету, јеботе, одмах се сакријеш под вео анонимности да би рекао то нешто. И бум. Замисли, подржава те стотину хиљада људи. И они исто мисле, али ретки имају храбрости да стану иза својих речи. Ниси је имао ни ти. Да јеси, можда си могао нешто да промениш. И? Како ћемо ишта да променимо, ако нико неће да стане иза својих речи? 

Каже та, верујем, лепа девојка, да сам пичкопаћеник. Па што? Зато што пишем о женама? Немам жену, али то не значи да нисам могао да је имам. Проблем је у томе што ја не тражим било какву жену више. Ја тражим праву жену. Или макар ону која личи на праву жену. Потпуно ми је доста тих зајебанција које не воде ничему. И сасвим је у реду назвати ме пичкопаћеником. Јер као, стварно често пишем о женама. Најјача ствар од свега је што ја не желим ништа да променим у мом писању. Прија ми. Опушта ме. Чини да се осећам као краљ. 

И можда сам још увек заробљен у том периоду хроничне напаљености, можда сам и малоуман, јебига, и психић, то сасвим сигурно. Али зашто бих ја, овде, на једином месту на ком сам донекле слободан, дозволио себи да одрастем? Зар није слобода једна од најбитнијих ствари у животу? Зашто бих уништио овај део себе? Већ имам део који је нормалан, културан, има добар посао. Зашто бих онда ишчупао део себе који чини да се осећам живим, да имам неке емоције, јеботе, да могу да осетим љубав, бес, ма било шта сем равнодушности? Ако се Олги допала ова песма, и ако је њој сасвим у реду да говорим о њеним грудима, које су, узгред, фантастичне, зашто бих морао да се уваљам у блато неких друштвених норми? 

И тако. И јеботе, капирам да сам ја можда и малоуман, али шта јој је моја поезија крива? Знам да није сјајна, али брате, није малоумна. И шта, купам се редовно, кренуо сам и у теретану пре пар дана, да постанем нормалан човек коначно, а она каже да јој се гадим. Каква гадура. Стварно олош светских размера. Ух, замисли да сам јој се баш баш допадао. И онда ја, магарац, напишем песму о сисама неке друге девојке. А она можда има мале груди, па се још више изнервирала. И ето, коначно, и Митоман има свог архи-непријатеља који мисли да сам сесуални манијак. Тако сам поносан. Имао сам обожаватељке у животу, али никада нисам имао архи-непријатеље. Ух. Срце ми лупа. Много сам срећан.

Прочитај

Лоша поема о Олгиним сисама

И стао сам пред тог веселог типа
који би могао бити Бог,
а он ми је рекао -
С обзиром да идеш на пут,
које би две ствари понео?
Било које две.
Замисливе или не.

Зашто баш две шефе попе друже,
упитао сам ја.
А свето тројство?
А сва та мегаломанија око броја три?

Две ствари стари
па идемо па па,
неумољиво каже Он.

У реду, кажем,
понео бих Олгу и лоптицу за тенис,
сасвим сигурно.
Разумеш, кажем,
Олга има те фантастичне сисе
пуне љубави и заиста сматра
да сам један изузетан тип.

И то какве сисе,
клима главом шеф.

Ни Мона Лиза нема такве сисе.
И сасвим сигурно постоје мистериозни разлози
за постојање тако великих животних радости...
А ја само седим овде и пишем,
покушавајући да претворим нешто сјајно у речи,
речи у стихове, стихове у поему
и заиста сам лош у томе...

Ти си само будала која не схвата
да су кловнови и диносауруси морали да умру
да би се родила насмејана Олга
са тако великом душом којој није било места до
да се смести у врсне груди,
виче проћелави творац свега...

А твој је Рај ливада,
судећи по причама очевидаца,
па сам заиста мислио да би ми
добро дошла лоптица,
за тренутке безазлене забаве
са осталим финим људима.

Но, вратимо се Олгиним сисама.
Оне су тако меке и дивне
и вероватно би могле спасити свет некада...

Не расправљај се са Деда Мразом
већ дођи да ти дам један од оних ванвременских загрљаја
однекуд добацује Олга,
а ја као један од оних послушних уметника, идем.

Долазим,
и постојимо само
она, њене сисе и ја
кроз све земаљске олује и зелене светове
и поприлично је
добро, лепо и величанствено
завршити поему међу Олгиним сисама,
једном од покретачких сила света,
узроком рата на Средњем истоку
и дефинитивно предметом обожавања у Нордијског регији...

Поприлично дивно,
а ви поштоваоци античке венере
спалите своје мапе
и погледајте око себе,
те сисе су страва!

Прочитај

Зашто се овакве ствари увек дешавају мени?

Седео сам на столици и слушао неку страшно опаку песму на радију. Испред мене су лежале стотине пословних белешки, а ја нисам био спреман да се позабавим са њима. Било је сунчано и лепо и много је светла долазило до моје собе. Иако сам био сам у соби, неко ме је куцнуо по рамену. Пре него што сам се уплашио, махинално сам се окренуо. Био је то мој мали ђаво, вероватно је дошао да ме убије. Био је опако ружан и из плавих уста су му цуриле бале у сваком тренутку.

- Шта хоћеш?!

- Дошао сам да те убијем.

- Дај брате, одјеби. 

- А не могу брате, морам да те убијем. 

- А што брате?

- Па наређења су наређења. И ти испуњаваш шта ти се тражи на послу...

- Па да, али ја сам новинар, оно као, пишем, не убијам људе. 

- Да, али ја сам мали плави ђаво, то ми је посао, шта ја ту могу, нисам ја бирао, уосталом, знаш каква је криза, мора нешто да се ради, а и шта ја једем говна овде с тобом, што те лепо не звекнем и ћао, мирна Бачка, све кул, разу...

- Ма бежи бре тамо, кога ти да убијеш?! Немаш моју сагласност и готово! 

- Шта ће ми твоја сагласност? Ахахахах, ала си пглу.

- Извини шмекеру, шта, као, неће те гристи савест ако ти не будем дао сагласност? Знамо се сто година, не једи говна. 

- Па доброоо бре, можда мало, али шта ћеш, све у рок службе. 

- Мрш, папкаре један, мислио сам да ми будеш кум! 

- Стварно? - рече плави ђаво и сузица му се заискри у оку. 

- Стварно, рекох ја. 

Недељу дана касније сам се венчавао са дебелом жутом историчарком уметности, мали плави ђаво ми је био кум и за ту прилику се постарао да изгледа пристојно, носио је одело и није балавио и наздравио је са званицама, говорећи оним његовим храпавим гласом из пакла тако лепе ствари које нам жели у будућности, разнежен до бола. Можда сам био ожењен, али сам такође и био жив, тако да су ствари функционисале поприлично добро за мене. Плус сам имао везу у паклу, што и није тако лоше за типа као што сам ја. Оно као, зар не иду сви писци у пакао? 

- Шта све човек мора да учини како би купио још који минут на овом свету, рекох замишљено и запалих цигарету. Нека страшно опака песма је ишла на радију.

Прочитај

Опрости, срећа је важнија од теткиног лека

Имам план.

Ти и ја и нека велика планина и колиба.

Само на неколико дана.

Само док не обећаш да нећеш да бежиш.

Само док ме не заволиш.

Онда ћемо ићи у град

и пити кафе

и јести колаче

и све ће бити тако лепо...

И зато...

 Буди спремна.

Долазим по тебе.

Прочитај

Имам погрешан утисак да су могућности неограничене

Синоћ... Какво вече. Она ђевојка што пише thefabrika.blogspot.com је славила рођендан. Седели смо, само ми, добри пријатељи, а њу је очни притисак ударао у очне јабучице које су чиниле да уместо у мене гледа у Пирот једним оком, а другим у Суботицу. Нахранили су је белим луком да јој снизе притисак, па су онда још неки људи јели лука из солидарности и пијанства, па је на крају било тешко живети у том стану. Још једном, честитам рођендан младог блогерки, мом великом пријатељу и, неким чудом, од синоћ, куми. 

Сви ти људи су били баш сјајни... Иако сам схватио да многи мисле да сам пајац. Мужјаци, углавном. И није ме нешто брига, ја сам срећан када се забављамо сви заједно и када је атмосфера на нивоу. Углавном, рече ми једна персона која је хтела да ме удави неке паметне ствари. Ствари за размишљање. 

Причали смо нешто и ја сам рекао да и нисам био са пуно жена у животу. Она се уозбиљи и каже - па како да те хоће нека када ти нон-стоп причаш о женама, како су лепе, како их волиш, како ово, како оно, и онда оне мисле да си неки женскарош и неверник и тако то. 

Рече она то пре дављења и би у праву. Брате, не знам што сам такав. Волим жене. Али не у смислу да бих са свима направио неки сулуд сеск, већ некако - волим их. Паметније су од мушкараца. Миришу лепше. Причају о стварима које мене занимају. Имају деколтее. Постоји милион разлога. 

И  у праву је давитељка, брате, како да ме хоће нека фина нормална жена када стиче погрешан утисак о мени. Кад ме овако погледаш, испада да сам ја неки лик што се опасно шпрда - па ту као долазе у причу жене, пиће, цигарете, и тако даље. А ја оно - скроз контра у животу. Жену немам из горепоменутих разлога, пића ми је преко главе, да треба да га се одрекнем до краја живота овог тренутка, учинио бих то, мислим, за одговарајући надокнаду, јер ипак треба да и ја нешто радим док су сви други пијани, па да си пазарим типа оног кућног љубимца из деведесетих што смо имали, па га храниш и тако то, и на крају метнеш у џеп. А и цигарету знам да запалим само кад пијем нешто, а и не морам, тако да ни то не радим. 

Дакле, не могу више да се шпрдам. Људи стичу погрешан утисак о мени. А не могу ти сад ићи упознавати жене по библиотеци, ово је модерно доба, свакакви монструми свраћају тамо. И тако. Имам о чему да размишљам. И оне две клинке су ме одушевиле. Близнакиње. Певају најбоље на свету. Ја у животу нисам чуо ништа боље од тога. 

Мислим да имају ону тајну везу кад без разговора могу да се договарају. Мислим да чак могу и да се пресипају, типа, ако се једна опасно напије, може на крају вечери да пребаци овој другој пола и да оду кући нормалне. Или ако се обе препију, да ова једна пребаци све другој, и да је одвезе на ургентни, па после кући, без бојазни да ће платити казну ако их заустави полиција. Могућности су неограничене. Како ми се то допада. Замисли седам близанаца. Мислим, како се то већ зове. Имаш седам људи са којима можеш да се договараш у глави, да пресипаш пиће, да пребацујеш одговоре за тестове, да учиш из њихових глава и да осетиш како се љуби нека тамо риба којој се свиђа неки твој буразер. Мада, ако ти један буразер постане геј... Па, исто можеш да осетиш. Шта има везе, све је за људе. 

Управо оваква срања су разлог зашто људи стичу погрешно мишљење о мени. Одлутам негде и то у мојој глави звучи скроз логично, али није. Идем да се преврнем из кревета. Овим путем апелујем на све људе добре воље да регулишу свој очни притисак, јер кад вам се деси да вам очи лутају и гледају у небо иако је вам је плафон над главом, желећете да сте ме слушали. Можда је та млађана блогерка добила неку супер моћ синоћ, на рођендан. Можда сад може да види ко су ванземаљци међу нама или колико имаш шећера у крви. Можда може да мења филтере па да нас види у гаћама или шта нам се дешава у глави! Не знам! Могућности су неограничене!

Прочитај

Насмеши се и ти

Седим у паклу и пијем танку кафу...

Неки човек у оделу свира клавир,

а неке слике висе са зидова

пуне намргођених лица. 

Где су нестали осмеси?

Часописи о лепоти чуче испод малог сточића,

али ни на њима нема осмеха.

Нема их чак ни на лоше осветљеним улицама 

пуним клупа за заљубљене...

Да ли зато данас пада киша?

Не знам. Није ни важно. 

Тај тип заиста уме да свира клавир. 

И чини ми се да се смеши,

као срећан човек.

А то је отприлике све што ти треба у животу.

Да се смешиш док радиш нешто што заиста волиш.

Прочитај