Ништа не остаје исто

Седим и слушам Дајмонс ин д скај,
пуштају на неком радију
и заиста се осећам живим,
иако сам доручковао месни нарезак
чији састав заиста не желим да знам,
мада то сазнање ништа не би променило,
и даље бих га јео
јер човек и нема неког избора
када је у питању јефтина храна...

Попио сам чоколадно млеко зато јер ето
и посматра ме свети Јован са календара,
поприлично је чупав у овом приказу рекао бих
али ни то ништа не мења,
исти је то светац.

Ни стаклена боца на којој плавим маркером пише
РАКИЈА не може променити ништа
ни убити ствари које чуче у мени...

Ништа не може променити у мени мене ни у свету свет.
Свестан сам да помало глупо звучи,
али потребни су људи да мењају људе
и све остало је бесмислено,
тешко и безизлазно...

И свет се врти око неког чајника малих димензија,
због моје мајке или неке сасвим пете
госпође, снајке или бабе
и сасвим је довољно то знати
и моћи мирно спавати.

Прочитај

О крофничастој супер девојчици

Упознао сам пре пар година једну буцмасту девојчицу. Зове се Мивица. У ствари, Милица, али због малих зубића којих као да је имала баш много није умела лепо да каже слово "л". Када сам се је упознао мислио сам да је она само још једна необична буцмаста девојчица (не постоје обичне буцмасте девојчице), али се касније испоставило да сам се грдно преварио. Тад сам био поприлично мали и клемпав и увек сам носио неке огромне качкете. Мама ме је терала да носим качкете, јер је мислила да чкиљим због сунца. А ја сам чкиљио мало због сунца, а много јер ми је то било некако кул. Са Мивицом сам се често свађао јер је увек варала кад играмо жмурке и леденог чике. Увек је измишљала кућице кад бих је таман запљунуо или ухватио. И нисам је баш волео ни готивио (ову сам реч научио од сестре, она све готиви). И тако.

Моје мишљење о Мивици се драстично променило једног лепог дана када сам се враћао из чколе. Чуо сам неку вику иза ћошка и отишао да видим шта је. И онда сам је видео како бије неког старијег дечака. 

- АААААјоооо, јесам ти рекја да не гураш у б'ато Мишу и Машу сваки пут кад иду из шкоје?! - викала је седећи на неком клипану кога је штипала за образе и развлачила их до крајњих граница. Он је јадан тад почео да плаче и обећао да неће више никад. Онда га је почупала за косу и рекла - Они су сада под заштитом СУПЕЈ МИВИЦЕ! И не смеш никад да их дираш. И идем сад у посјастичарницу на којаче мајо. 

И тако се то десило. Онда сам ја отишао кући и Мивица и ја само постали најбољи пријатељи заувек форевер. Мислим, она је и даље варала кад играмо тако неке игрее, али јој нисам ништа говорио, да и мени не штипа образе. Све је било супер док није дошла зима. 

Зима је била баш онако супер, хладна и било је пуно снега и леда и мог'о си да се санкаш колико хоћеш. И да правиш снешка и свашта. И тако сам ја ишао кући из чколе са другаром Жиком, када сам видео пар злих дечака и девојчица како спремају заседу и причају како ће затрпати Мивицу снегом. Имали су тону грудви. Ма какви тону, СТО ТОНА су имали! А ја сам се уплашио шта ће да раде Миша и Маша и остали деца ако Мивицу затрпају снегом. Па сам пожурио да јој кажем. Жика је трчао за мном, али га је мама обукла као пингвина, па се само гегао и био је баш спор. 

А онда се појавила Мивица однекуд. Нисам стигао да јој кажем и они су се појавили и онда сам ја као Брус Вилис у филму где има експлозија скочио да је спасем. Пар грудви ме је погодило и пао сам на дупе. Онда ме је Мивица ухватила за руке и одвукла у заклон. А Жика је пао још пре напада, па се само откотљао на безбедно. Кад им је понестало грудви, Мивица је изашла да их јури, а они су се разбежали. 

Сутрадан је дошла код мене пошто нисам смео напоље. Грудва ме је погодила у око, па сам имао плаво около. Дала ми је крофну и питала ме хоћу ли да будем њен дечко. Ја тад нисам знао шта значи бити дечко, али сам у сваком случају пристао. После ми је Мивица објаснила да морамо да се држимо за руке и да се љубимо у уста и свашта. И да једемо колаче заједно. А имала је буцмасте црвене обрашчиће и била је лепа. А и нико није смео да ме дира, јер ме је бранила СУПЕЈ МИВИЦА - БОРАЦ ПРОТИВ КРИМИНАЛА И РАЗМАЖЕНИХ МАЛИХ ХУЛИГАНА! А ја сам носио и даље качкете велике и све је било исто само што ме је Мивица терала нон-стоп да једем јер нисам био буцмаст. И тако. 

Прочитај

О фузији тешких мислилаца

Имам неке мисли великана... И имам много мисли обичњака. Неке сулуде идеје. Јебеш га... 

Знаш, ја могу све када ме неко посматра. Сваку идеју могу да реализујем. Сваки подвиг. Да учиним нешто што сматрам да треба учинити. Усамљено мушко друштво повести и банити код неких клинки око логорске ватре (у сред Београда). Дозвати голог лика са десетог спрата који се допао случајној пролазници (мојој ортакињи). Убедити продавца да нам да попуст од педесет одсто. И слично. Није ствар у доказивању, одмах да то разјаснимо. Него ето, утрипујем да то друштво зависи од мене (јер иначе су људи такви, сви се боје да иступе) и онда учиним све што могу. У суштини, могу да урадим било шта осим писања. Кад пишем док је неко поред мене, те реченице су ужасне. Тај смисао је ужасан. То су речи душе која се отима присилном раду... А ти неки људи су више од једном седели и викали - дај да пустимо генија да нам напише нешто... И онда ми се као нешто одушевљавали. Мрш маму вам јебем, с којим ме правом називате генијем? Шта сам ја урадио тако значајно или иновативно или било какво да ми ти или он или она кажете да сам геније? И шта се ког курца одушевљавате или квази одушевљавате речима које немају смисла, које су тако празне и набацане, у неприродним околностима, када нисам сав свој, када речи нису моје?

Сад тренутно, већ неколико дугих дана вртим једну идеју по мозгу... Нешто сам размишљао и замишљао, желео бих да отворим неки клуб. Тачније, удружење. Клуб у ком бих могао окупити занимљиве људе, назовимо их неафирмисаним интелектуалцима и уметницима. Не желим у том клубу чисте људе. Мислим на људе који немају порока. Макар то била само храна. Или зависност од неке серије. Желим људе који имају страст за нешто. Не чистунце који би закерали овом или оном члану удружења што пије, пуши или се дрогира. Или превише чита или превише пере руке или шта год... Хоћу људе који су у стању да виде дубље од те љуштуре, тих ситница попут одела или порока или фризуре и начина говора. И организовао бих састанке сваке недеље. Нешто као, четвртком у осам. И оно, то сви ти чланови да држе у малом мозгу и да дођу кад год им дуне. Кад осете потребу. Увек на истом месту четвртком у осам часова да буде окупљање. Независно да ли ћу се ја појавити. Докле год се појаве макар два члана, све је у реду. Дођеш, седнеш, попричаш са неким, размениш идеје, тешке мисли о животу... Неке ствари о којима не можеш да разговараш са било ким. Покушаш, ил' не разумеју ил' се смеју ил' ти вичу не сери филозофе... И не морам се ја сматрати неким изузетним човеком да им пожелим свима да се терају у три лепе пичке материне. 

И тако. Не мора клуб имати неке специјалне теме, шта знам... Можемо почети однекуд па куд нас разговор одведе... Хоћу најдепресивнијег човека ког знам у том клубу, да ми цитира велике људе и бројеве страна на којима се налазе те велике речи у дебелим књигама... Хоћу једну девојку са плавичастим очима да прича о књижевности или музици и да реши сваки проблемчић на који налетимо као јединствен колектив удружених неприсиљених великана (садашњих, будућих и бивших)... Хоћу ђембелу девојку која се боји да уђе у продавницу, али зато зна које су књиге добре и зна које су песме добре и зна да ископа занимљиве ствари из неког временског нафталина и није јој проблем да о њима прича сатима.... Хоћу у том клубу једног технолошки поткованог човека који има чуло за уметност иако се бави тим напорним послом, човека коме у оку видиш то нешто крупно што скрива ћутањем... Хоћу једног удаљеног човека који уме, а неће да пише, човека који разуме многе ствари и има петљу... Хоћу човека који носи исти капут већ седам година, пије и пуши много сваког дана, има подочњаке и низак раст, ал' и уличну памет за извоз, на тоне... Мислим, да хоће, он би био милионер за пар година. Хоћу жену која је попут пргаве мачке, која се страшно добро снашла у мушком свету и успут скупила подоста животног искуства... Хоћу коцкара који свира синтисајзер и вечито неко хоће да га убије, а он све више зна о филозофији несрећног човека... Има њих још тона, али не видим сврху набрајању... 

Све што је важно јесте да их окупим. Јер иако тренутно нису баш битни за овај свет... Па, можда дигнемо револуцију једног дана, из чистог хира. Шалим се, серем, како год... Да су ови људи на правим местима, гарантујем да би свет био друго место. И хоћу, ето, из неких својих себичних циљева тај клуб да проради... Некако, хтео бих, кад смо већ ту, да извучем све добре приче, сво искуство из њихових костију, искуство за које би ми требале године да скупим и проживим... Јер да би постао велики писац, мораш много слушати. Само ето, не треба слушати баш свакога. Ту многи погреше. Треба слушати себе. И оне за које ти одлучиш да су паметни људи. Или будале, али са искуством. Свеједно. И заиста морам отићи у Румунију, чини ми се да се тамо крије нека важна ствар за мене и моје писање. Време је да престанем да бленем у ламперију и одем да спавам. А један великан ме посматра са зида, иако је био највећа пропалица свих времена. Пропалица која је дефинисала модерну књижевност. 

Прочитај

О будућности боје фифти шејдс оф греј

Двеста хиљада људи је тражило да буду први становници планете Марс. То је помало застрашујуће. Звучи готово као да се грабе и отимају за ту пустош... Као да кажу - све може, само нећу више да живим овде! Наравно, ми овако бедни немамо технологију ни на месец да запалимо још увек. То ме теши, на неки сулуд начин, и даје ми наду у неко сутра. И сада кад знам да су све велике главе још увек ту, могу мирно да наставим бити просечно унесрећен млад човек који нема времена и само трчка унаоколо јурећи неку пару. Могу наставити бити човек који не желим бити зарад човек који има неку будућност... И то ме раскршће тренутно убија. 

Ја хоћу да се одмарам, да блејим, да некад поново почнем да пишем... И хоћу да радим тако неке ствари, да путујем, да направим своју библиотеку... И да све буде фино. Али, ако будем тај човек, имаћу страшних проблема у животу. Човек који започиње реченице са "али" ћу бити. У наставку ове куће, мој стари коме живци не дају мира, започео мени кућу. Мислим, капирам ја да би заиста било лепо имати своју кућу... И посао неки и бити скроз онако нормалан... АЛИ. Да бих то постигао морам да се одрекнем у најмању руку следећих десет година свог живота. Чек, јебига... Стављам на вагу изнова и изнова, протраћена младост зарад солидног остатка живота или протраћена младост на ствари које ја желим (а самим тим и није протраћена, рече некад нека велика глава) у односу на климав остатак живота...

И какво је срање овај живот... Знаш оно кад ти дође да из свег гласа станеш на надвожњак (кад већ брда нема) и дереш се - ХОЋУ ВИШЕ ОД ЖИВОТА! А живот ти узврати, тихо, као учитељица - па потруди се. А нико не капира да твој труд није довољан у земљи ситног и крупног лоповлука, да ће све што радиш бити само једно велико ништа у односу на твоја очекивања или чак она мала надања... Ко те јебе кад ниси рођен под срећном звездом падалицом... Ниси рођен у Америци, па да ти ћале за шеснаест рођ купи ауто, а за двадесет и први кућу и каже - 'ајд синак, уживај, карај нешто, ожени се... Рођен си, углавном ван токова и путања тих срећних звезда. Попут мене. Рођен у Крајини, дошао с три године у Србију, а тата и мама свако по једну торбу имали. И то је све. Њима цео живот прође тако обично, тако малено... Радиш-градиш, срећан си кад купиш нови миксер као да си био на мору... Мислим, све ти је то један велики курац. 

Хоћу више. Да не размишљам о томе како ћу за десет година, него сад да успут стварам неку кинту и радим оно што волим. Нећу да немам времена да попијем кафу с мојим људима и нећу да будем уморан сваки дан и нећу да рмбам као коњ за тако јадне паре... 

И хоћу да остварим један сулуди план. План за будућност! Еј. Знаш оно да сам објављен у једној збирци оне Мирјане Бобић Мојсиловић, што би рекли, списатељице? Мислим, улетео бих ја и у следеће две, не сумњам, него нисам уопште био упућен да је било конкурса. Шта да ти причам кад сам за то своје појављивање сазнао сасвим случајно, тако што ми је једна блогерка честитала објаљивање, јер је купила књигу на сајму књига. Углавном, следеће године ја покупим не један бесплатан примерак, него три. Зготивила ме нешто Мира. Добра је жена, вероватно воли да попије некад ракијицу. Тако и ја. Некад. Е сад. Пошто смо другари, рећи ћу ти план.

Планирам да активно пишем до јуна. И у јуну... БАМ! Кренем да јој спамујем мејл мојим радовима. Збирком. Причама и песмама појединачно. Толико ћу је испамовати да ће на крају пристати да одемо на кафу. Кад одемо на кафу, уведеће какво сам благо. И онда ћу је, онако, пријатељски, замолити да ме објави. Наравно, задржава сав профит, за почетак узимам само 10 посто од продаје, а после ћемо се договорити. Мислим, за другу и трећу књигу. И остале. 

Људи ми не верују... Али постоји нека чудна веза између свемира и човекових одлука... За неки проблем постоје три решења. Постоји право решење, када човек донесе праве одлуке. Постоји погрешно решење, када човек не донесе праве одлуке и проблем остаје. И постоји сулудо решење. Сматрам да свемир понекад нема одговор на сулуда решења из набуџене радионице очајног човека и сматрам да баш зато знају поприлично понекад да упале. Мада, то ти је као са југом зими, никад не упали из прве. Али зато из друге, треће, пете... Пали. И то је оно најбитније. Сад сам у фази кад више не знам ни шта сам писао на почетку текста, али знам да немам још много времена да смислим животна решења... Решење за снове и сигурну будућност. А не једно или друго. Плус су и ти снови коцка, најчешће људи заврше са ништавилом у рукама. 

И иако је узбудљиво препустити цео живот новчићу или карти, излиставати цео живот у трену, ипак, зајеби ти то све... Као човек који воли карту кажем ти, што се више надаш, то више и чешће губиш... Кад си потпуно незаинтересован, тек онда можеш нешто да добијеш. А ја се мало играм са судбином, па као, оди на мошу, незаинтересован сам, ал' би гањ'о снове. Божеееееееее колико јадан мораш бити да пишеш овако као ја... Стварно не знам што не почнем да пијем као сви велики људи...

Прочитај

Супер Шабанићу

1. О не! Нестало ми је вињака!

2. О не! Нестало ми је ризле!

3. О не! Немам сопствени вајрлес интернет!

4. О јебига, немам карту за превоз!

5. О срање, немам лове!

6. О курац, не могу да купим пиво пре двадесет и прве!

7. О пичка, нестало ми је кондома!

8. О Боже, нећу више да пијем никада!

9. О ћаћа, куд немам сад неку штанглу да умлатим оног типа!

10. О животе, опет није дошло црвено! Ђецо, нема ужине ове недеље!

Ако сте икада у животу изговорили било коју од ових реченица онда се вероватно срели овог јунака о коме ћу да пишем. Ако га пак нисте срели, вероватно живите далеко, укурац. Дакле:

Супер Шабанић! Пријатељ пробисвета, светац заштитник лопова, курви и коцкара, човек који ће ти подвалити бушан кондом када кондома немаш, лажни динар кад динара немаш, човек који ће ти дати неонку да тучеш цигане и умирати од смеха док те јури разјарена маса... Супер Шабанић! Човек који ће ћапити малолетницу за дупе и окривити тебе. Човек који не носи плашт и маску, већ само гаће преко панталона. Човек који фалсификује картице за прес конференције и уваљује људе у проблеме, јер побогу, ти брадати плећати човече, ти ниси Бранкица Станковић. Човек који ваља пајдо у облику Кики бомбона. Човек чија деца краду шахтове. Живи на ивици. Страшно је спор и смотан. Не уме да ради. Човек који зове цигане цигани. Доживотни студент Више пословне школе. Његова жена буде плава ако дође црвено. Његов кер се зове Мачор. Човек који се обраћа Уставном суду јер непушачи нарушавају његову околину. Чобанин. Будала. Вечито насмејан, никад успешан! Супер Шабанић! 

Ма, боли ме курац, одох прошетати кера. 'Тео ја писати песму, ал' није ишло, па ми некако ово излете из ждрела. Боље да сам се исповраћао. Хајд сад, ти испљувку модерног друштва, поздрави кући, па се видимо у граду. Сви смо ми помало Супер Шабанић! 

Прочитај

Клонуле главе у јурише

Је л' се удараш ти? 

Па МАЛООО...

Две кафе и два продужена еспреса... Бокте.

Мислим, у суштини, није то ништа страшно, знам људе који пију шест пута више и скроз су олрајт. А ја. Мислим, и ја сам пио доста кафа током школовања. Ал' вечерас ми чука прескаче. Мислим, ово сам попио у кратком временском интервалу. Ал' ето ме у прединфарктном стању. Боже. Не знам. Све је ово чудно некако. Имам нова светла у соби. Мислим, лустер са две лампе. Тако нешто. Фино је. Неке нове погледе ми даје на ову моју мучену собу. И ова књига што читам. Кћери сатане. На енглеском. Који треш. Као хорор. А није. Смешна је. Стрпали у књижицу од сто страна и археолога који је полу-поп и професора који је призивач ђавола и девицу и нацисту који се претвара у звер ноћу и нимфоманку и наложеног инспектора, боктејебо, већи је хорор читати о тим несрећно скованим ликовима него сама радња романа... Али... Пукла ми је бројаница пре неки дан. Да ли је то знак? 

И нисам човек верује у коначну победу ђавола. Дошао сам до тог закључка чистом логиком. Хијерархија бато. Бог. Па анђели. Један анђео полудио и каже - што ја не бих био Бог. Још пар их се помамило. Млатили се свуда по свемиру. Бог победио. Јер Бог има већу моћ. Мислим, капираш. То ти је к'о кад би шеф једног Маскија полудио и рек'о - 'оћу ја да будем Мишковић. И онда дође Мишковић са адвокатима и дође шеф са адвокатима и онда на крају шеф заврши у ћузи јер је прошао на црвено пре шест година. Мислим, не зато, већ зато што Мишко има јаче адвокате. Више кеша, више све. И тако. 

И неки паметан човек је верујем ово давно још рекао, али - кад би сви људи радили свој посао, свет би био савршено место. Не забадај нос где му није место. Ради оно што треба да радиш. И цео свет ће бити до јаја. Рецимо. 

Гледам ове моје књиге. Бомбоне гумене. Све изгледа тако фино и спокојно. Дође ми да ставим срце.  И ЗАТО ШТО САМ СТАВИО СРЦЕ ЦЕО ПАСУС МИ ОТИШАО У НЕПОВРАТ... ГЛУПИ БЛОГЕР МИСЛИО ДА ЈЕ ХТМЛ. НЕМА СРЦЕ, МРШ У КУРАЦ!

...

Треба јој спасење и пријатно друштво порочних друшкана, људи који не осуђују човека који пише заиста лоше песме... И треба јој сећање и после сећања, и иако та моја душа можда неће знати да је се неко сећа када умрем... И иако можда не постоји Рај или пакао или место на које бих могао отићи кад сам мртав, опет, док постоји, моја душа сања да ће је се неко сетити и давно када је не буде... Сања о томе јер ће тада једино доказати да је вредела. И све што сам чинио да је вредело. И сва ова слова која сам написао и која ћу написати треба да чувају слику, делић онога што сам некада био... Човек који је куцао затворених очију бесконачне стране великих глупости... Слика човека који је волео свет који је мрзео... Довољно сам рекао. Ионако, тешко ко ће ово прочитати, а још теже ко разумети. И заиста је благослов бити писац иако и баш није... Контрадикторно, знам, али најлепша је ствар када их пустиш да твојим речима дају значења... И свако од тих значења је боље од онога твог, почетног... И сви мисле да си ти неки јебени геније, а уствари си обичан просечан момак који уме да склапа реченице нешто боље од остатка обичних просечних момака који иду унаоколо, пију и јебу рибе...

Прочитај

У СЕДАМ САТИ ИЗЈУТРА НАПАДЕ МЕ МУВА

Отварам очи под принудом, пробуђен констатним ударањем и ходањем муве по мени, а сунце ми бије право у очи кроз размакнуте завесе. И све се то чини некако сулудо и указивачки. Јер - шта ако је та мува неко кога ја познајем, само што је зачаран или умро па оживео или експериментисао превише са дрогама? То би објаснило необјашњиву упорност и хиљаду слетања на мене, да ме пробуди. То би можда и објаснило размакнуте завесе, можда је тај мој другар или пријатељ или познаник целу ноћ из све снаге својих мушицарских ножица вукао не би ли ме пробудио сунцем. И ето, сада је негде око седам и нешто изјутра, ја сам пробуђен, покушао сам убити муву пар пута без успеха, прво рукама, а касније и папучом. Сувише сам успорен и још увек на ноћном режиму рада, плус оперишем у малом простору и имам мали домет, само они ударци који не захтевају устајање из кревета или било какво протезање и цимање у ове јутарње сате. 

Одувек сам мрзео муве. Зато што зује и зато што су прљаве и досадне и зато што их не можеш игнорисати као комарце... Комарац лепо слети на тебе, теби ако је мрско да га тераш, само га пустиш да те боцне и он је завршио за тај дан. А мува, код муве тога нема. Мува је као порезник и асистент на испиту и клинац коме си идол... Сви те мраче, зује и немогуће их је игнорисати. И сад, ако ова мува није неки мој познаник, пријатељ или другар, стварно ћу бити бесан. Јер сам пробуђен. И сунце ме малтретира, буквално немам где да сакријем главу од њега. Устајање би решило све. АЛИ НЕЋУ ЈОШ ДА УСТАЈЕМ. Морам доћи до дна ове ствари. Морам уловити муву, посадити је на малену справу за мучење, уперити светло у њу и отпочети испитивање... Мора да одговорили или напише или потпише неко признање да је неко кога знам и тако ми олакша постојање и смањи нервирање јер сам пробуђен од стране једне обичне буђаве муве. Ма само нека клима главом, оно - да и не - и биће све до јаја. Исусе. 

Каже лепо у Библији - не узимај узалуд имена Господа Бога својега. Сад лежим у дилеми, да ли је ово било узалуд? Мислим да није. Јер никад не знаш, нико ти не може потврдити да реинкарнација не постоји, да људи не долазе назад као муве или да се људи не претварају у муве од неке дроге или да људе не краду владе и онда врше експерименте и пресађују њихов мозак у мувља тела. Можда Бог има посебне критеријуме за Рај и пакао, па свако ко је између буде послат на поновно суђење, тј. иде назад на земљу, али тотално насумична коцкица са хиљаду триста шездесет и два поља одређује шта ће тај повратник бити у следећем животу. Онда, кад проживи и тај живот, укупни скор се гледа и одлучује се. Теоретски је могуће да неко мора да проживи стотину живота пре него што вагне на једну или другу страну и буде послат на вечни починак. Исусе. Шта једна мува учини. 

Имам једног паука у ћошку. Морам га ангажовати. Ухватим га и ставим поред кревета. Па нек исплете мрежу, да 'ебемо кеве муви. Али понављам, шта ако је та мува неки мој човек и заиста му треба услуга? Оно типа, да га бућнем у лимунтус и да се претвори назад у човека. Не волим да разочаравам моје пријатеље. Али ако је ово неко мој ,заиста је досадан и да није постао мува, вероватно бих га ја убио неком батином. Сада - сада је то само још лакше. Одлазим сада, путем којииим идууу кукавицееее, јербо морам ићи устати из овог пакла у ком сам заслепљен сунцем које ме пржи и измрцварен мувом која је потенцијално сексуални манијак пре него неки заиста стваран човек.

Прочитај

Врли нови свет

Постоји нешто јадно у овом животу... Једна виша животна филозофија о формирању човека... Јер шта је данас човек? Човек је данас животиња више него икад. Човек престаје полако бити биће са највишим познатим нивоом свести, човечанство је у курцу... И шта ја у ствари хоћу сада да кажем? 

Људи су пригрлили овај капитализам као предиван систем. Амерички сан, једнака шанса за сваког. То можда и јесте било тако кад је тек уведен. Али погледај свет сада. Народ диже владу, а влада ради оно што им кажу богати. Богати желе остати богати и ето ти, раде све што морају... У суштини, ако ја имам кући и пара за море, зашто би ме било брига за то? Реално. Али проблем лежи у слободи. Бога ти, дозвољено нам је све и свашта, превише слободе за кретене и идиоте ако мене питаш... Имамо луде на сваком ћошку, које служе за разоноду грађана... Али другар. Иди у бровзер и укуцај гоогле.цом. Где си завршио? На гоогле.рс. И шта ја треба да мислим о овом "добронамерном" потезу? Ако сам укуцао .цом, хоћу .цом. Али не. Цензура је неопходна. И тај јебени интернет, на коме наводно можеш било шта да кажеш, постаје невероватно пропагандно средство... Узми сад и кажи нешто лоше или претеће за политичара, бићеш ухапшен. Чак и ако си писао под псеудонимом на страном форуму. 

И ту се играју игре невидљивих господара, а ми срећни пратимо Фарму... И није Митоман заинтересован за политику и није га брига ни за свет ни за масоне... Ни за цензуру. Али јебига, доконом човеку свашта падне на памет, па чак и да дигне револуцију... Мислим, ако се револуцијом може назвати тридесет и шест клошара пропалица које могу скупити и поделити им транспаренте да их носају сат-два док нас не набатина марица и примора да обећамо да нећемо више никад...

Смејурија... Ширина револуција данас је пресмешна... Ма чак су нам и револуцију продали... Навучеш мајицу са Чеовим ликом и вичеш - Револуција! Револуцијааа! - и ти си сад неко. То није револуција, то је бре протестић унесрећеног детета у теби, хипстеру глупи! Јој кад видим те људе... Па неће те одело учинити великим! Ни та мајица ни брада ни војне панталоне... Колико су људи глупи... И који ће деран покренути ствари? Неки Армагедон, нешто...? Нема тог дерана, сви су јунаци по форумима скривени, кују завере под будним оком сопствене државе која им се смеје осмехом господина Бернса... Тркнеш, напишеш графит - НЕ У ЕУ - и ето, ти мислиш да си успео, герила борба ре-во-лу-ци-ја! И супер теби, а супер и држави, јер ако не дозволи неким тако малим људима да се мрште, биће сувише сумњиво, као - све је у реду... 

И јебе ми се да ли председник има диплому. И јебе ми се ко је на власти. И јебе ми се што ми је интернет цензурисан, а живот ограничен. Права слобода лежи у глави и то мораш чувати. И стварно је једино оно што видиш и та стварност зависи само од твојих очију... Једино што ја видим је колико пара имам у џепу. И колико правих људи имам око себе. И што би рекао Чорба - За идеале гину будале, кретени дижу буне и гину. (Тешко је било ово ветеранима да прогутају, али су на крају и они скапирали.) И јебе ми се шта ће ко да каже.  

Прочитај

Тужно беспомоћан

Седим на дну бездана и гледам,

баш се отворило небо,

хоће киша да пада...

Уништи овај лаптоп,

уништи овај блог

и скоро све што је ова луда глава створила

у мрви прашине нестаје...

И то је тако тужно...

Знати да сам тако слаб.

Сутра...

Сутра ћу штампати неко од мојих дела.

А можда и прекосутра. 

Или никад.

Исти курац.

Прочитај

О храбрим делима адолесцената и оних који то нису

Моје име је ВААСАНАКАМИИИИИ и припадник сам племена чије име не бисте могли да изговорите. Живим, наравно, у прашуми. Волим да ловим. И да хватам девојке за груди. Код нас то није ништа безобразно - свако воли да пипне нешто мекано. Имам црну ћебасту косу и танак сам јако. Не могу да се угојим од хране коју једемо у селу. Зато сам донео једну кључну одлуку - уловићу јагуара. Ако уловиш јагуара, постајеш изузетно поштован овде. Можда ме тад и ожене, напослетку, имам већ дванаест година. 

И тако сам ја узео своје копље и пошао да тражим јагуара. И убрзо сам га пронашао, лако је било пратити трагове. Јагуар је био огроман и јео је печурке. Код нас, јагуари стално једу печурке од којих им се привиђају ствари и боје. Тако су ми рекли старији који су их исто јели. Али јагуари их не једу због боја и привиђања. Јагуари много боље лове и јачају чуло мириса и могу да нањуше плен док је веома далеко и да оду и да га ухвате. Јагуари су пичке надрогиране.

Таман сам кренуо да га убодем, када ме је спазио. Рикнуо је баш страшно, а ја сам појурио на дрво. И тако је отпочело наше дружење. Он се доле облизивао и покушавао да се попне на дрво без ниских грана, а ја сам држао уперено копље ка њему и викао му да је готов и да ћу га средити. Седели смо ту пар сати и разговарали, док јагуар није мало дошао себи. О свачему смо причали. О девојчицама. О храни. Закључио сам да јагуар воли пикантнију храну. О оном језеру где обојица купамо, само не истовремено... Онда ми је јагуар пружио шапу. Сишао сам са дрвета, руковао се и узјахао га. Био сам највећи ловац свих времена. Када се вратим у село јашући јагуара с копљем у руци, постаћу одмах поглавица. Сигурно. Кренули смо уз поклич - ЈИИИИИИИИХАААААА!

                                                                      ***

- Мустафа! Мустафа! 

- Ој комшинице?

- Је л' онај твој мали опет пушио хашиша?

- Није болан, умлатио сам га задњи пут.

- Болан, ено га јаше кера и држи неки штап у руци и све виче ЈИИИИИХХАААААААА!

- Па шта, игра се дјете... Тако ћемо сад и Фатима и ја... ЈИИИИХАААААА!

Прочитај