О крофничастој супер девојчици

Упознао сам пре пар година једну буцмасту девојчицу. Зове се Мивица. У ствари, Милица, али због малих зубића којих као да је имала баш много није умела лепо да каже слово "л". Када сам се је упознао мислио сам да је она само још једна необична буцмаста девојчица (не постоје обичне буцмасте девојчице), али се касније испоставило да сам се грдно преварио. Тад сам био поприлично мали и клемпав и увек сам носио неке огромне качкете. Мама ме је терала да носим качкете, јер је мислила да чкиљим због сунца. А ја сам чкиљио мало због сунца, а много јер ми је то било некако кул. Са Мивицом сам се често свађао јер је увек варала кад играмо жмурке и леденог чике. Увек је измишљала кућице кад бих је таман запљунуо или ухватио. И нисам је баш волео ни готивио (ову сам реч научио од сестре, она све готиви). И тако.

Моје мишљење о Мивици се драстично променило једног лепог дана када сам се враћао из чколе. Чуо сам неку вику иза ћошка и отишао да видим шта је. И онда сам је видео како бије неког старијег дечака. 

- АААААјоооо, јесам ти рекја да не гураш у б'ато Мишу и Машу сваки пут кад иду из шкоје?! - викала је седећи на неком клипану кога је штипала за образе и развлачила их до крајњих граница. Он је јадан тад почео да плаче и обећао да неће више никад. Онда га је почупала за косу и рекла - Они су сада под заштитом СУПЕЈ МИВИЦЕ! И не смеш никад да их дираш. И идем сад у посјастичарницу на којаче мајо. 

И тако се то десило. Онда сам ја отишао кући и Мивица и ја само постали најбољи пријатељи заувек форевер. Мислим, она је и даље варала кад играмо тако неке игрее, али јој нисам ништа говорио, да и мени не штипа образе. Све је било супер док није дошла зима. 

Зима је била баш онако супер, хладна и било је пуно снега и леда и мог'о си да се санкаш колико хоћеш. И да правиш снешка и свашта. И тако сам ја ишао кући из чколе са другаром Жиком, када сам видео пар злих дечака и девојчица како спремају заседу и причају како ће затрпати Мивицу снегом. Имали су тону грудви. Ма какви тону, СТО ТОНА су имали! А ја сам се уплашио шта ће да раде Миша и Маша и остали деца ако Мивицу затрпају снегом. Па сам пожурио да јој кажем. Жика је трчао за мном, али га је мама обукла као пингвина, па се само гегао и био је баш спор. 

А онда се појавила Мивица однекуд. Нисам стигао да јој кажем и они су се појавили и онда сам ја као Брус Вилис у филму где има експлозија скочио да је спасем. Пар грудви ме је погодило и пао сам на дупе. Онда ме је Мивица ухватила за руке и одвукла у заклон. А Жика је пао још пре напада, па се само откотљао на безбедно. Кад им је понестало грудви, Мивица је изашла да их јури, а они су се разбежали. 

Сутрадан је дошла код мене пошто нисам смео напоље. Грудва ме је погодила у око, па сам имао плаво около. Дала ми је крофну и питала ме хоћу ли да будем њен дечко. Ја тад нисам знао шта значи бити дечко, али сам у сваком случају пристао. После ми је Мивица објаснила да морамо да се држимо за руке и да се љубимо у уста и свашта. И да једемо колаче заједно. А имала је буцмасте црвене обрашчиће и била је лепа. А и нико није смео да ме дира, јер ме је бранила СУПЕЈ МИВИЦА - БОРАЦ ПРОТИВ КРИМИНАЛА И РАЗМАЖЕНИХ МАЛИХ ХУЛИГАНА! А ја сам носио и даље качкете велике и све је било исто само што ме је Мивица терала нон-стоп да једем јер нисам био буцмаст. И тако.