О будућности боје фифти шејдс оф греј

Двеста хиљада људи је тражило да буду први становници планете Марс. То је помало застрашујуће. Звучи готово као да се грабе и отимају за ту пустош... Као да кажу - све може, само нећу више да живим овде! Наравно, ми овако бедни немамо технологију ни на месец да запалимо још увек. То ме теши, на неки сулуд начин, и даје ми наду у неко сутра. И сада кад знам да су све велике главе још увек ту, могу мирно да наставим бити просечно унесрећен млад човек који нема времена и само трчка унаоколо јурећи неку пару. Могу наставити бити човек који не желим бити зарад човек који има неку будућност... И то ме раскршће тренутно убија. 

Ја хоћу да се одмарам, да блејим, да некад поново почнем да пишем... И хоћу да радим тако неке ствари, да путујем, да направим своју библиотеку... И да све буде фино. Али, ако будем тај човек, имаћу страшних проблема у животу. Човек који започиње реченице са "али" ћу бити. У наставку ове куће, мој стари коме живци не дају мира, започео мени кућу. Мислим, капирам ја да би заиста било лепо имати своју кућу... И посао неки и бити скроз онако нормалан... АЛИ. Да бих то постигао морам да се одрекнем у најмању руку следећих десет година свог живота. Чек, јебига... Стављам на вагу изнова и изнова, протраћена младост зарад солидног остатка живота или протраћена младост на ствари које ја желим (а самим тим и није протраћена, рече некад нека велика глава) у односу на климав остатак живота...

И какво је срање овај живот... Знаш оно кад ти дође да из свег гласа станеш на надвожњак (кад већ брда нема) и дереш се - ХОЋУ ВИШЕ ОД ЖИВОТА! А живот ти узврати, тихо, као учитељица - па потруди се. А нико не капира да твој труд није довољан у земљи ситног и крупног лоповлука, да ће све што радиш бити само једно велико ништа у односу на твоја очекивања или чак она мала надања... Ко те јебе кад ниси рођен под срећном звездом падалицом... Ниси рођен у Америци, па да ти ћале за шеснаест рођ купи ауто, а за двадесет и први кућу и каже - 'ајд синак, уживај, карај нешто, ожени се... Рођен си, углавном ван токова и путања тих срећних звезда. Попут мене. Рођен у Крајини, дошао с три године у Србију, а тата и мама свако по једну торбу имали. И то је све. Њима цео живот прође тако обично, тако малено... Радиш-градиш, срећан си кад купиш нови миксер као да си био на мору... Мислим, све ти је то један велики курац. 

Хоћу више. Да не размишљам о томе како ћу за десет година, него сад да успут стварам неку кинту и радим оно што волим. Нећу да немам времена да попијем кафу с мојим људима и нећу да будем уморан сваки дан и нећу да рмбам као коњ за тако јадне паре... 

И хоћу да остварим један сулуди план. План за будућност! Еј. Знаш оно да сам објављен у једној збирци оне Мирјане Бобић Мојсиловић, што би рекли, списатељице? Мислим, улетео бих ја и у следеће две, не сумњам, него нисам уопште био упућен да је било конкурса. Шта да ти причам кад сам за то своје појављивање сазнао сасвим случајно, тако што ми је једна блогерка честитала објаљивање, јер је купила књигу на сајму књига. Углавном, следеће године ја покупим не један бесплатан примерак, него три. Зготивила ме нешто Мира. Добра је жена, вероватно воли да попије некад ракијицу. Тако и ја. Некад. Е сад. Пошто смо другари, рећи ћу ти план.

Планирам да активно пишем до јуна. И у јуну... БАМ! Кренем да јој спамујем мејл мојим радовима. Збирком. Причама и песмама појединачно. Толико ћу је испамовати да ће на крају пристати да одемо на кафу. Кад одемо на кафу, уведеће какво сам благо. И онда ћу је, онако, пријатељски, замолити да ме објави. Наравно, задржава сав профит, за почетак узимам само 10 посто од продаје, а после ћемо се договорити. Мислим, за другу и трећу књигу. И остале. 

Људи ми не верују... Али постоји нека чудна веза између свемира и човекових одлука... За неки проблем постоје три решења. Постоји право решење, када човек донесе праве одлуке. Постоји погрешно решење, када човек не донесе праве одлуке и проблем остаје. И постоји сулудо решење. Сматрам да свемир понекад нема одговор на сулуда решења из набуџене радионице очајног човека и сматрам да баш зато знају поприлично понекад да упале. Мада, то ти је као са југом зими, никад не упали из прве. Али зато из друге, треће, пете... Пали. И то је оно најбитније. Сад сам у фази кад више не знам ни шта сам писао на почетку текста, али знам да немам још много времена да смислим животна решења... Решење за снове и сигурну будућност. А не једно или друго. Плус су и ти снови коцка, најчешће људи заврше са ништавилом у рукама. 

И иако је узбудљиво препустити цео живот новчићу или карти, излиставати цео живот у трену, ипак, зајеби ти то све... Као човек који воли карту кажем ти, што се више надаш, то више и чешће губиш... Кад си потпуно незаинтересован, тек онда можеш нешто да добијеш. А ја се мало играм са судбином, па као, оди на мошу, незаинтересован сам, ал' би гањ'о снове. Божеееееееее колико јадан мораш бити да пишеш овако као ја... Стварно не знам што не почнем да пијем као сви велики људи...