Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

27. фебруар 2013.

И опет почиње

Не могу да не пишем,
лупкање по тастатури ми фали,
лежим само и чешкам се,
чекам да нека хорда речи навали
и да ме сјури,
да ме гребе,
док чекам
и чекам
још неког себе...

И жена дође,
И жена каже -
опет си пијан искривио
врата од гараже,
крив сам кажем,
и на веш машини сам спавао,
жена одмахне руком,
"ићи ћеш у пакао...",
И жена оде
да купи флајку
И жена оде
и риба прозоре.

И тако стојим,
И жена ме гледа,
крсти се некад,
док стојим на једној нози,
као рода
и
планирам да баталим
речи и све,
у себе разочаран,
ал' ми баш и не иде.

И неки батица свира клавир
на улици,
И карате вежба нинџа код
споменика незнаном хероју,
И малог кера шета мали црња
И све је тако лепо,
И све опет почиње...

25. фебруар 2013.

Сав мој мрак

Седим, а моја жена ми каже:
луд си, сувише мрачан и претерано очајан...
Седим и даље и онако кажем:
знам.

Не волиш ме сада,
питам, а она каже
волим те и волећу и након 
двеста очајних текстова...

Ја имам петсто очајних текстова,
кажем,
и недовршених много много више...

Она ме гледа и каже
да то ништа не мења...

Све те приче и песме 
и тмурне исповести...
Све те ноћи које сам провео
сажаљевајући себе,
пијан и несрећан...
Наравно да то ништа не мења...

Јесам се трудио да будем свашта,
свуда и увек...
Моја сулуда жеља да будем све
пречесто ме је спречавала
у покушају да будем
ја.

И тако,
стојим на киши
празних џепова
питајући се како је бити само један ја...

А црвена дама седи негде далеко,
слуша неку будалу 
и воли ме,
надам се, 
исто као јуче,
и надам се,
нешто мање него сутра.

Добродошли у један од стотину мојих прокоцканих живота...

23. фебруар 2013.

Малверозни

Рано је јутро,
двадесет до једанаест,
седим са чоколадним млеком
испред себе
и питам се
хоћу ли умрети икад,
од рака или
неке сличне малверозности...

Можда бих,
цигарету требао запалити
и уз скандалозно канцерогено млеко
"одважно" изазивати госпођу судбину...

А и судбина је курва,
воли занимљиве крајеве...

Мој ђед је умро
од рака плућа,
а пио је читав живот...
Доктори су рекли,
јетра к'о у детета.

Једнога дана,
ако ме задеси каква малверозност,
волео бих да знам
да постоји разлог тамо негде...

Ђед је волео пиће
и од пића је требао мрети.
Не од плућа,
јебеш плућа.
То није била
права смрт за њега.

Верујем да постоји
права смрт за мене,
да вреба из неког прикрајка,
још увек недоречена,
јер судбина даје последњи
додир, детаљ
који најчешће упропасти све.

Верујем,
и курчевито палим цигарету,
након што сам искапио пола литре
скандалозно канцерогеног млека.

О снивању на јави

Гледам све те велике писце... Можда су били никакви људи, али су тако велики писци да то више није ни важно... Тако велики... Када помислим само, да бих, можда, ако засија моја срећна звезда, могао и ја једног дана бити део тог неба... Нешто ме пресече, и не знам више да л' се смејем или ваљам у боловима, не знам ни да ли сам срећан или тужан или равнодушан, ништа више не знам... 

Покушао сам, чисто из сулуде радозналости, направити корице своје књиге. Једноставно и брзо. И... Изгледале су тако добро... Иако сам их правио десет минута можда... Тако добро... Онда сам написао своје име и додао велики наслов испод. Сунце ти јебем, какав је то осећај... Волео бих, да овај покушај, након стотину других, коначно успе. Да коначно успем, и да коначно имам спремну књигу. Моју књигу. Није важно што ће бити оваква или онаква. Није важно што не знам хоће ли се допасти старијим дамама или искључиво клинкама... Ништа то није важно. Није важно, чак, ни да ли ће икад бити објављена. Желим, да буде готова, да одем у штампарију и кажем - одштампајте ми ову књигу, у само једном примерку. Нико не мора да зна за њу. Нико... Желим само да је држим у рукама, као што бих држао чедо или Мићуна... Желим осетити папир под руком и гледати је како стоји, постојана, увек иста, док ја полако старим, дан за даном... И онда, можда, ако страћим живот и будем умирао негде далеко, сам и сиромашан, или у друштву и богат, свеједно, моћи ћу погледати у њу и знати, да ћу надживети себе. 

А није ли то једна, заиста заиста, изузетна ствар?

Вероватно ћу се смејати самом себи док будем читао ове редове за пар година... Рећи ћу - био сам млад и глуп, па сам зато мислио да је важно надживети себе... Постоји ли ишта што је човека учинило постојанијим од речи? Дигни споменик, за сто или петсто година ће неко срушити. Испричај причу и ти ћеш живети... Дуго дуго. Уз мало среће, вечно. 

И поново почињем мислити и мислити о њој... Сањам је. Сваку реч, свако слово, божанствене корице... Не мора се она појавити данас или сутра. Или ове године. Али у овом животу... Дефинитивно. КУЈУНЏИЈА ЈАНКО, писаће, а ја ћу је држати у рукама, гледати се у огледало и рећи - Добар дан, ја сам тај. Можда сам само сератор који је скренуо и сад, ето, изгубљен мисли о пар хиљада речи које чије да се држи снажно за Земљу која се све брже окреће, попут бика који покушава да збаци свог јахача... Онога дана када будем држао своју књигу у рукама, знаћу да сам зајахао свет. И биће то то тако добар осећај. Као када читаш неког од великих великана, којих је овај свет изродио тако мало, и коса ти се диже на глави, најежен седиш и цупкаш ногом тражећи чашу са водом, након тих моћних реченица... Једнога дана... Можда...

21. фебруар 2013.

О хиљадугодишњем несрећнику

Волео бих да сам био у цркви данас. И нисам неки бојажљив тип, али бих заиста волео да сам био у цркви данас. Срео сам једног типа, знаш. Испрва се чинио као још један лудак који трчи улицама овог града. Сео је поред мене на клупу, у неком несрећном парку који више ништа зелено нема, осим клупа. Негде у ћошку парка, постојала је још једна, последња, клупа браон боје, радници нису имали боје да офарбају још њу, и отишли су, никад се не вративши да доврше посао. На њој сам седео ја. А поред мене - он. 

Причао је неке ствари. О томе како је лепо живети. Како је стар хиљаду година и како и даље ужива у сексу или добром вину... Како мрзи ове нове писце, како су то само пискарала за њега, како су стари били много бољи... Говорио је и нешто о томе како су чоколаде фантастичне данас... Причао ми је како је видео опсаду овог града и о његовом учешћу у неколико ратова у неколико векова... 

Никада се није борио за циљ или узвишену ствар, јер их није могао разумети... То сам знао. Морао сам га упитати једно питање, док ми излагао своју немерљиву храброст. Питао сам: "Како се твоја срчаност може мерити са срчаношћу човека који јуриша на непријатеља знајући да може погинути, знајући да мора учинити све да заштити своју породицу, имање, земљу? Како, када ти знаш да те метак, ма шта учинио, погодити неће?" Погледао ме је чудно. Као да зна. Онда је само окренуо главу и наставио да зури у једну несрећну љубичицу која је израсла у овој недођији. 

Причао ми је још неке ствари, важне ствари... О женама које је љубио и можда волео, о његовој деци чије праунуке сада среће широм света, док лута... А ја сам седео поред њега и слушао, слушао... Увек сам слушати умео. 

Волео бих да сам био у цркви данас. Волео бих то, јер данас, баш овог дана, сам рођен, пре хиљаду и двеста година. Волео бих да сам био у цркви данас, да покушам, као и сваке године, да замолим онога горе, да ми опрости и да ми дозволи да поништим уговор који смо склопили. 

19. фебруар 2013.

Сулуди случај вечитог хедонисте

Марти Маркони је био ситан проћелав човек, у суштини добар, али пречесто склон лаким зарадама и задовољствима које човек може потражити само са оне стране закона. Имао је добре пријатеље Марти Маркони, Џашкоња Ирвича и Дебелог Буцка. Била је то шашава екипа. Дружили су се, радили заједно, посећивали се и окретали крменадле на роштиљу, док су њихове жене чаврљале о небитним темама из фенси часописа. Свет је био једно фантастично место за Мартија Марконија. Сав у палмама и сулудим заласцима сунца. Но, неке ствари су се десиле, нека лова је изгубљена и док си трепнуо, Марти Маркони се возио у глисеру са своја два најбоља пријатеља, Џашкоњом Ирвичем и Дебелим Буцком ка хоризонту. Имао је бетонске ципеле и константно је понављао - ма дајте момци, немојте зезати. 

"'Еј Марти?", позвао га је Буцко.
"Да?", рече Марти снуждено.
"Добре су ти крменадле биле."
"Хвала Буцко."
"Маркони?", с друге стране глисера звао га је Џашкоњ Ирвич.
"Да Ирвич?"
"Волим те пичко", рече тужно.
"И ја", додао је Дебели.

Били су на пучини и било је дубоко црно море под њима, а Марти Маркони је схватао да се из ове авантурице неће извући. Одрадили су један групни загрљај, а онда су другари помогли Мартију да напусти чамац. 

Марти Маркони је безуспешно покушавао да се плива ка површини. Његове бетонске ципеле су га савршено вукле ка мрачним дубинама океана.

Негде у мрачним дубинама океана, шаран звани Фил је паркирао свој камион марке шили-лил, носивости седам и по тона, са четири нова пропелера, на прилаз гајби. Његов сестрић Пил је био у кући и чекао Фила да осуши руке, па да приступе обедовању. У том тренутку се зачуо прасак. Фил и Пил су погледали напоље и угледали уништен нов новцат камионет марке шили-лил. 

"Тек што сам ставио нове пропелере!", узвикну разочарано Фил.
"Хајде да видимо", рече Пил.

И тако су се сусрели Марти Маркони, Фил и Пил. Ставили су му уређај за дисање под водом који је Пил користио некад, јер је био асматичар. Марти Маркони је био у коми три недеље. Онда се пробудио и тврдио да је мртав још три недеље. Када је коначно схватио да није мртав и да су Фил и Пил аутентични шарани са неаутентичним остацима камионета и свеопштег прилаза њиховој просечној гајби. И тако, дан по дан, Марти Маркони се адаптирао на живот под водом. Све је било исто, имали су луде градове са лудим светлима и луде рибе које си могао имати за нешто морске траве (но, то се и није Мартију дало, отом-потом), разне опијате који су представљали савршену промену у односу на сва она задовољства која је већ изгустирао, горе, хиљаду метара изнад, и многе друге, нове, специфичне ствари које је Марти нарочито заволео. Фил и Пил су постали његови нови најбољи пријатељи. И тако, дан по дан, Марти је дошао на генијалну идеју да провоза шеснаестоточкаша једног од главних фаца подвођа. 

Неколико часова касније, Фил и Пил су везивали дебели плетени балон за његове ноге, а Марти Маркони је још једном у животу био у ситуацији коју није волео баш и понављао - ма дајте момци, немојте зезати. Фил и Пил су се нежно опростили од њега. Умео је Марти Маркони ући човеку или шарану под кожу на страшан начин, био је страшан тип, изузетан, прави лаф... А онда су надували балон и послали га горе. 

Марти Маркони успут помисли: "Јеботе, па остаћу жив! Идем кући!" Но, природа није хтела да се Марти Маркони по други пут извуче. Златоусти Шили-лил је био власник највеће ауто компаније у океану, и, такође је био, бик-ајкула која је осећала страшну потребу да грицне нешто када је пролетела храна везана за балон. И тако је скончао Марти Маркони, који никада није нешто нарочито волео рибу. Или људе. Али је живот волео више од свега. И дотакао је све чаролије овог света.

17. фебруар 2013.

О маслачку

Аншалузи Мартишер је био најлепше цвеће на једној од ливада скривеним од погледа великог града. Цвеће је био, јер је у једној од битака које су купиле сада већ читав век постојања старих зграда, тргова и улица, погинуо. Тачније, док је непријатељ гранатирао подручје, он се једини затекао ту, гологлав, на ливади, тражећи своју веверицу и јебига, разнет је у потпуности. Имао је веверицу и звао је Маћкин, била је то луда веверица и вечито је котрљала орахе и носала два лешника у устима. Ни Маћкин никада није била пронађена, ништа није остало од ње. Из његовог меса је никло цвеће и понекад би неки пролазник убрао који лепи цвет и отишао својим путем. Ветар је често чинио исто. И тако је, током стотину година, Аншалузи Мартишер постојао на свим странама света и многи су га звали маслачак. 

Постоје ноћи у којима Аншалузи Мартишер и даље вири дамама кроз кључаоницу, доноси им цвеће и шапуће свакакве бестидничке мисли којих је имао тако много у глави... Постоје људи који кажу да су видели Аншалузи Мартишера, мислим, они кажу да су виђали чудног типа са кицошким брковима и веверицом на рамену како иде путем и певуши неку луду мелодију из прошлог века, док око прста врти неке женске лепе гаћице... 

Постоје ноћи у којима заденем маслачак за уво када кренем у походе... И постоје јутра која причају причу о успеху и неуспеху. А Аншалузи Мартишер, човек од метар и по, са кицошким брковима и малим ушима, и даље откопчава брусхалтере својом једном, непостојаном, руком.

15. фебруар 2013.

О једноставности одлука

Седео сам у фотељи са чашом неког лошег вина и гледао теве. Неко је позвонио. Седео сам. Неко је позвонио још једном. Извукао сам се из фотеље и отворио врата.

"Верујете ли у Исуса?", дочекао ме је глас.
"Верујем. Ено га на каучу."

Дечкоња ме је погледао чудно, провирио унутра и заиста угледао Исуса. Онда је ушао и упитао да ли је у реду да користи моје купатило. Рекао сам: "Наравно." Ушао је у купатило, нацртао некакву фигуру на огледалу, рекао пар речи и у следећем тренутку је ђаво зурио у њега из огледала. "Хеј, дајем отказ, батице, то..., то сам хтео да ти кажем." "Небојша. Па Небојша, сине. Знаш да не можеш тек тако дати отказ. Отказни рок је две недеље плус ситница звана велелепна вечност... Имамо договор Небојша сине.", кезио се ђаво. Дечкоња га је погледао, рекао: "Знаш шта? Ниси ми ти ћале, маму ти јебем", бацио књиге које му је рогоња даривао у веце шољу и завалио се на кауч поред Исуса. Исус је гледао кулинарски шоу и био је задовољан како се ствари одвијају, у теве индустрији макар, а клинац га је узбуђено посматрао и схватао зашто сви говоре о томе како ће се придружити Исусу у Рају једног дана. Исус је био заиста кул тип.

13. фебруар 2013.

О карми

Карма је
једна госпођа
у црвеним ципелама
и уској хаљини која
више показује но што скрива.

И сви верују у њу.
И верници и неверници
и научници и кретени
и мале инстант женице.

Име јој се разликује
ту и тамо,
али то није нарочито важно.

Колико узмеш толико мораш и да даш.
Колико си био лош,
толико ће ти се лошег сручити за врат.
Понекад и нешто више.

Карма је госпођа која се лако занесе.
Или ми, њени поданици, не умемо баш
добро да збрајамо своја недела.

Има дана када се само појави на мојим вратима,
скине ту хаљину са себе
и каже - водимо љубав,
сваки пут кажем - не
и сваки пут завршим
са њом у кревету.

Карма је курва,
али је то не спречава
да буде једна од ретких госпођа
које још увек поштује читав свет.
Свет малих чуда и великих звери.

11. фебруар 2013.

Историјска

И стаћу пред краља снова
и рећи ћу му - ти баш умеш
човеку да улепшаш дан.

Краљ ће се насмејати
и подариће ми вечне снове,
не рекавши ми да ћу
вечност провести
у вечним патњама
на дну последње тамнице пакла.

И сањаћу спас,
сваке ноћи,
и сањаћу њу,
како водимо љубав,
сваке ноћи,
и сањаћу чашу хладне воде,
и воду како ми цури низ браду,
сваке ноћи.

И тако, кроз вечност
ћу проћи,
обићи још један круг
и коначно постати слободан
немајући куд да одем.

Али све то,
све то ће доћи
једнога дана када не будем
успео да преварим сестре предиље,
и у партији покера
извучем карту смрти.

До тада ћу само водити љубав
са мојом мачком на травњаку,
у кревету, на хауби, на трећем спрату,
на шестом спрату и на деветнаестом спрату,
у лифту, на улици и на клупи,
под јарким сунцем ведрог неба,
и ствари ће се дешавати,
падаће ми саксије на главу,
ушинућу се,
украшће ми панталоне,
заљубићу се...

И земља ће се вртети,
а ја ћу бити срећан.
Застрашујуће много.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren