Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

30. јануар 2013.

Постао сам песник

Постао сам песник.
Па шта?

Проза је једна моћна ствар,
али казаљке нису довољно споре
да би je ико читао
свакога дана,
ма колики доколичар био.

Када сам схватио
да ни Бог нема времена,
помирио сам се са тим
да је песма,
лоша песма и врло
једноставна,
наравно,
оно што ћу чинити
до краја века.

Не због тебе или неког другог.
Не.
Видиш,
ни ја немам времена.

Немам ни пара,
а то ваљда повлачи једно друго,
време је новац, 
рекоше неки људи...

Имам љубави на претек,
сви ме воле и ја волим понеког,
и имам астму
и имам кера 
и мачора
и неколико књига. 

Али немам времена.

Шта раде људи који немају времена,
а имају читаву вечност пред собом?

29. јануар 2013.

Изгубио си

Једног дана ћу почети да побеђујем.
И побеђиваћу свуда, у свему, сваки дан.
И нико ме неће волети.

Постоје мрски дани
када свет спусти своју
оловну шаку на твој
мекани потиљак и
објасни ти 
да и ниси баш нека сила.

Девојка ти глуми опатицу,
опатица глуми опатицу,
кер глуми опатицу,
чак и жене у твојим сновима
глуме опатице!
Сви глуме опатице.

У школи,
чистачица мисли да је директор,
асистент мисли да је професор,
професор мисли где ће на море,
а директор зна да је чистачица 
и нимало му се не мили
посао који ради,
али и даље их то не спречава
да те сви одреда јебу.

Код куће поново је
развод на тапету,
сви гледају где би
да оду и да понесу
лампу или кера
или децу.

Овај свет је пропао због
недостатка отворености,
искрености,
урушио се у сопствене лажи...

А ја морам да стојим ту
и посматрам све то,
јер сам сувише...
све.
Тако ми рекоше.

28. јануар 2013.

Комплетни идиот.

Понекад се затекнем како пишем неке бљутаво романтичне ствари. Баш онако, као да повраћам дугу. Бојим се да, ма колико то женама испочетка симпатично било, како време одмиче почиње да их нервира. То, кад неко повраћа дугу. Оне које ме немају би све дале да ме имају, јер сам такав. Оне које су ме имале, углавном су ме сматрале кретеном. Размишљам мало о томе некад, крстим се... С друге стране, понекад баш мрзим све. Свакога, из неких разлога. Битних, небитних, свеједно. Мени су сви подједнако неважни. Толерантан сам у сопственом хејту, не дискриминишем никог. Све у свему, ја сам један комплетни идиот. И нисам сигуран шта мислим о томе.

27. јануар 2013.

О хејту љубавника или љубави хејтера

Желиш ли заједно да
сломимо крила
овој јединој
птици на
свету
која
никада
није пожелела
да лети?

Ходамо улицама
и режимо
на режеће мачке,
сами против света.

Снови су тако стварни
да можеш да их додирнеш
и попљујеш,
јер се не остварују...

Дебељко који покушава да
буде спортиста
пада пред нама уз вапај
тешке душе ненавикнуте на врућину.

Њега само погледаш и прекорачиш
у својим зеленим штиклама.

Ветар се појављује однекуд,
обоје га мрзимо највише од
свих најгорих ствари на свету...

Кишобран ти се не отвара,
јер киша пада.

А ја једино тебе видим
у ружичастом сивилу званом свет.

26. јануар 2013.

О ситним душама укратко

Хеј. Желим вам само нешто рећи, док се борим да избегнем спремање испита... 

Гледам те неке разне људе који мисле да су успели... Гледам и онда, као и увек, на себе преузимам улогу џелата њихових снова... Не жалим их ни тренутка, јер нису то заслужили. Дакле, они мисле да су неко. Сами себи отварају фан станице, каче хиљаде слика са гитарама, ако су музичари или хиљаду цитата из сопствених лоших песама, ако су песници или само постоје ту и без разлога мисле да су славни и говоре себи "Ви"... Ова несрећна грозота погађа оба пола и то је тужно.

Друже, ниси познат док ниси познат, а и кад си познат требаш се запитати да ли си заиста познат. Разумеш? 

Јеси ли ишта лепши или паметнији ако имаш пар лајкова на страници или пар похвала од разноразних идиота? Ниси. Јеси ли макар богатији? Ниси. Теби само прија да ти неко титра. Реално, свима прија. Али ти си прешао границу између "волим што ми људи титрају" и "држим Бога за муда". А то је тужно.

А ту су и сви ти писци који сматрају посвету коју напишу највреднијим поклоном који неко може добити... Све те балерине... Глумци, сликари, механичари... Свет је једно лажно место. Сви су познати. Неки имају сто лајкова и аутоматски сматрају да имају сто фанова и поносни су и диче се тиме... Ситне, ситне душе...

Нисам ја против дичења и хвалисања ако имаш чиме да се дичиш и хвалишеш. Само не волим људе заробљене у илузијама. Ако требам бити ја онај који ће им рушити снешка, онда нека буде тако.

24. јануар 2013.

Чекање убија

Седео сам ту негде чекајући да ме ђаво испрати на онај свет... Нисам био неки доличан тип, углавном сам глуварио по ћошковима без динара у џепу, посматрајући све те кратке хаљине које су неуморно шетале градом. Вући кладе нисам хтео, моју лошу поезију нико није хтео ни џабе, а камоли за динар или два и све што ми је преостајало било је да седим и чекам. Тек када чекаш схватиш колико превише времена имаш... Нарочито ако чекаш неког удаљеног попут ђавола да дође и да те одведе у непознатом правцу и можда чак успут попије пиће са тобом. Ко зна где је ђаво сада, куда се смуца... Одавно смо сами себи душмани. 

Много је предивних ногу прошло лахорно испред мене... Нисам имао неке добре пријатеље, нисам имао чак ни много лоших. Жене су биле необјашњив појам у мом свету, и иако сам их имао неколико и даље сам веровао у чистоћу и недодирљивост њихових премазаних душа. Упркос свему томе, нисам никада помишљао да самостално одем. То је била пошалица којом су се служили наивци мислећи да су тако зајебали неког тамо горе...

Био је дан, леп и сунчан дан, а једне ноге су ми се смешиле седећи на степеницама испред неке фине зграде. Посматрао сам их ослоњен на зид оближње зграде, посматрале су и оне мене, и ето, тек тако, познавајући само те две лепе ноге, пришао сам и представио се њој, комплетној. Изгледала је ситно, али битно. Ђаволски добре ноге, ноге са којима би могла слудети свет само да је хтела... 

Била лепа и млада и није била сиромашна. Дозволила ми је да седнем поред ње, што и није било чудно, јер сам умео солидно да разговарам, само када је постојао неко са ким бих то могао чинити. Уличне вуцибатине ми нису биле ни приближно равне, мени је било потребно много више. А она... На црвеним уснама су јој играли псалми најважније књиге на свету... И тек тако, видевши нешто у мени као што ја видех нешто у њој, пољубила ме је. Прво Исус, онда грех, била је један неухватљив мали ђаво.

Минут касније, шетали смо кроз град држећи се за руке и смејући се свима који би се запитали шта она тражи са мном или шта ја тражим са њом или шта било ко тражи са било киме на овом свету. Стигли смо до њене зграде. Нисам желео унутра, помало сам био сувише одрпан за тако фин крај. Био сам луд, то стоји, али нисам био бесраман. Натерала ме је да уђем унутра. Попели смо се на други спрат, а она ме је, откључавши врата, пропустила унутра. "Уђи, сипај си пиће", рекла је. Ушао сам и сипао си пиће. Хтедох да јој кажем како фину гајбу има, али се нешто догодило.

Из купатила је изашао потпуно го тип бришући мокру главу. Она се осврнула и изгледајући боље него за све време нашег кратког познанства пришла и сочно га пољубила. Затим је рекла: "Еј, Марио, ово је мој нови другар Ралф." "Ћао Ралф", рекао је Марио. "Ћао Марио", рекао сам ја. Да га јебеш, овакве ситуације не можеш предвидети. Била је сувише добро парче да би била истинита. 

Сручио сам пиће у грло и два минута касније рекао да имам неодложна посла и да морам да пођем. Наравно да нису поверовали, никада нисам изгледао као човек који има неодложна посла. Ипак сам отишао. Сишао сам полако низ степенице, осећајући се као цедиљка за сок, неодређено, бесмислено, као да је неко пре минут трљао четири поморанџе и лимун о мене... Чуо сам кораке иза мене и пожурио ка вратима, претпостављајући... 

Стигла ме је на улици и ухватила за руку. "Јеси љубоморан?", насмешила се. "Па, и не баш", рекао сам ја. Имао сам ту неку маску осећања, осећао сам, али као да нисам осећао, дешавале су се ствари у мени, а опет сам био потпуно миран и хладан...  Мора да су ми године вуцарања међу људима отупеле осећања и томе сличне ствари... "Боље питање је да ли је он љубоморан?" "А не, није. Он обожава када је ту још неко, са нама", рекла је радосно, "Хајде, пошто ниси љубоморан, идемо горе да попијемо кафу, сви заједно." "У реду", рекао сам ја. 

Попели смо се горе. Било је лепо. Он је био обучен и добар. Сипао ми је пиће. Она је скувала кафу. "Са шећером Ралфи?", упитао је он. "А, не. Пијем горку кафу." Насмејао се на то. Онда сам извукао свој лепи мали перорез и пререзао му грло. Затим сам средио и њу. Није се мрдала ни говорила од страха. Онда сам се вратио на мекану софу и довршио своју кафу. Потом сам дошао до врата, нацерио се и нестао.

Сутрадан сам седео на ћошку неког сиротињског кварта, читајући најкрупнији наслов у новинама - СЕРИЈСКИ УБИЦА УБИО ЈОШ ДВОЈЕ! Мало сам гледао у веселе ноге и хаљине које су биле свуда унаоколо... Уствари, само сам седео ту и чекао ђавола да дође по мене, али га није било.

23. јануар 2013.

Уствари

"Тихо ћу прићи, загрлити те
и одшетаћемо у сумрак."

То је идеалан сценарио
идеалне приче
о две будале
које су се пронашле.

Али, ове ноћи
ја умирем.
Вене су ми пуне мрака
који ме прождире,
душа нагрижена,
личност разорена...

Умирем и размишљам
о децилитрима
суза који
ће бити или неће бити
проливени због мене.

Уствари,
само сам благо болестан,
али,
није ли фантастично
схватити да имаш неког
са ким би одшетао у сумрак
или у рај
или у пакао,
свеједно?

22. јануар 2013.

Нирвана

Не умем. Да га јебеш. Мислим, умем, имам хиљаду и једну моћну ствар о којој бих могао писати, неке фантастичне приче и доживљаје, догађаје и филозофије... Али. Испит. Сутра. Неке јалове форе имамо, ваљда ће нека уродити плодом... Ко се снађе на факултету, снаћи ће се и у животу... Можда... Испитни рок је најгори период, јануар је најгори месец, али... Не и овај јануар. Добар је био. Фантастичан. Планирам да играм неку игрицу ових дана, као што чиним сваког јануара... Неку моћну стратегију, на најтеже, којом бих разбијао мозак и чинио си годину занимљивом не полажући испите у јануару... Али. Све на шта ја тренутно мислим је како ћу прочитати књигу, направити два јебена сајта да бих могао да изађем на тај последњи испит (није проблем ако звекнем, проблем је доћи до њега) и... како ћу поватати своју мекану девојку. 

Да ли сам луд човек, не знам. Али тако је. И сад, овог тренутка, осећам се као краљ света. На врхунцу живота сам. Можда. Осећам се тако. Када ће ми бити боље него сад? Учити требам, али то не чиним, радити не морам, маторци то за мене чине, имам женку која ме воли понекад помало и имам пар пријатеља који ме толеришу увек и много и капирам да бих овако читав живот проживео... Али. Знам да не може тако. Знам да ћу рмбати негде и ко зна с ким бити, знам да ће пријатеља бити све мање, а странпутица којим могу поћи све више... То ме некад смори, али онда дигнем руке од свега тога, превише је то непознатих да би се планирало било шта, чак и за мене...

Видиш, ово је један обични текст. Овакве мрзим. Ништа рекао паметно нисам. А увек сам се тешио да нешто моје вреди ако макар има једну добру мисао или реченицу. Овде нема добре мисли или реченице. То је тужно. Имам толико тога да кажем... Милијарде речи у себи... Имам приче да испричам, оне које сам доживео и чуо и оне друге, које сам створио гледајући у ламперију и лутајући преријама ума... Имам много тога да кажем. Неки људи су понекад вољни да слушају. Али. Свет је једно округло место које се креће. Нико никада не остаје ту где је. 

Најгорим свршетком текста икадa написаним желим вам рећи да ме ништа у животу тренутно не занима осим ситних радости којих имам на хиљаде... И боле ме патка.

21. јануар 2013.

Ти

Ти си ми потребна, јер ја те волим.
Ти си ми потребна, јер ја те сањам.
Ти си ми потребна, јер ја сам пијан.
Ти си ми потребна, јер си предивна.
Ти си ми потребна, јер се свет не окреће без тебе.
Ти си ми потребна, jер једина разумеш.
Ти си ми потребна, јер једина толеришеш.
Ти си ми потребна, јер имаш фантастичне ноге.
Ти си ми потребна, јер љубав не постоји без тебе.
И иако мислиш да фолирам цео свет, љубав према теби стварна је.
Стварнија од бајке,
и боља од свих нереалних љубави
о којима су ти говорили одмалена...

Волим те и сва чар
која постоји у томе се
базира на твом неповерењу,
волим те и ти то знаш,
волим те,
али ти се плашиш да ме волиш,
јер сам идиот и пропалица
и једним потезом бих могао уништити нас...

Љубав је једна моћна ствар коју нико не би требао подарити лудаку,
љубав је ствар која ће нас одржати у временима лошим
и љубав је ствар која живи за то да споји нас...
Ми смо идеални драга, ми смо фантастично идеални...

Ја те волим, а ти ме сматраш идиотом и кретеном и непогодним за љубав или песму...
Волим сваки педаљ тебе, волим сваки милиметар тебе, волим сваку тебе, у милијарду других светова...

Љубавне песме нису прејаке, јер су вечито исте.
Романтичари не умеју да учине да се осећаш лепо.
Ја бих, с друге стране, учинио све што је у мојој моћи да будеш срећна.
Ја бих, са свих страна, волео само тебе.
У свакој варијанти.

Нека срца шетају по плажама вечности,
а ми би требало да се препустимо...
Неким божанственим струјама које ће нас одвести до љубави...

19. јануар 2013.

О азилу за неуклопљене

Одувек сам мислио да негде постоји тај луди луди свет, негде далеко, иза седам брда и долина и мора или негде испод површине земље или негде изван озонског омотача... Свет у коме су ствари нешто другачије. 

Данима сам лежао у кревету и замишљао га, сваку улицу, дрво, сваког човека или мачора, сваку жену, сваку реч на листу новина, читав свет сам замишљао гледајући изгубљено у једну тачку на јарко црвеној ламперији која је чинила моје поткровље идеалним местом за провести век. Понекад бих се толико изгубио у маштарији да бих се запрепастио када бих кренуо да пишам и схватио да сам у овом обичном свету, да никад нисам ни отишао, да сам све време био на кревету, ушушкан у топли осећај безбедне удаљености од свеопштег ужаса...

Замишљао сам свет извезен од несавршених нити у савршено место за нормално постојање необичних појава. Није то био свет у коме бих био славан или богат или бесмртан, није био свет ни у ком бих био добар, био је то свет, просто и једноставно, у ком бих се осећао добро, место за све чудаке овог света. Место за Ђорђа који иде унаоколо и виче: "Маца, маца, авиЈон, авиЈон" (Ђорђе има много више од девет година), место за Мишу који мисли да је кричр, створ, накарадна звер која има супер моћи, место на ком би Коки могла без трипа да уђе у продавницу, место на ком би муцавог Владу саслушали до последњег слога, место на ком би Цонгилић могао бити црн иако је бео, место на ком би мачка Ескимског бичара била сматрана нормалном појавом. Укратко, азил за неуклопљене. Тако сам жарко желео да постоји тај свет... Из петних жила, из све снаге сам покушавао да га ишчупам из главе и проспем свуда око себе... 

Пошто то није успевало, једино што ми је преостајало је да верујем у њега, у његово постојање, у његову племениту душу, у његовог творца који никако не може бити исти творац који је створио овај ужас... Или може? Надао сам се неком новом потопу и неком новом Ноји коме ће Бог рећи - батали животиње и покупи те јединствене облике необичности... Наравно да је то био само клиначки наиван сан, Бог је имао паметнија посла, много фрке око глобалног загревања, екологије и спашавања бенгалских тигрова од изумирања... И наравно да Бог не би спасао нешто другачије људе, људе који су неуклопиви делови универзумске слагалице коју Он свакога дана слаже изнова и изнова... Мене да неко пита, ја бих спасао мачке. Милионе мачака бих стрпао у велики брод, због искрености и меканости и умећа постојања какво ниједно друго биће нема...

И тако, лежао бих по читав дан шетајући светом неисмеване различитости, онда бих устао, попио мало воде и наставио баш тамо где сам стао. Понекад се то чинило узалудним. Сваким даном сам постајао свеснији да тај свет из главе ишчупати не могу, да овај свет у ком постојим променити не могу, и тако сам, иако далеко другачији од Алисе у земљи чуда, био подједнако изгубљен.

Често сам био несрећан, али никада нисам оспоравао изузетност тог света. Замисли свет у коме не можеш да се ухватиш за нацију, веру, боју коже, телевизор, музику коју слушаш или клуб за који навијаш... Свет једнаке различитости, свет у коме ћеш моћи бити апсолутни кретен, свет без стида, кајања и аномалија попут дебелих телетабиса... Свет у коме би могао да живиш оно што јеси, кад су већ спутали на овом свету...

Једне ноћи сам уснио чудан сан. Био сам у обичном, ружном свету, свету где постоје мале зле жене и велико оружје и зубари кретени и кошаркаши манекени... Лежао сам на кревету и спремао се полако да одшетам у свет у коме је живот био леп и никако магацински хладан и тих. Одједном, ниоткуда, појавила се млада лепа жена, пришла и легла поред мене. "Шта радиш?", упитала је весело. "Ништа, путујем", одговорио сам збуњено. "Хајде да пођеш са мном", насмешила се слатко. Размислио сам на трен, светови ће и даље бити ту, где год да одем и ма колико дуго да се задржим... "Хајде да пођем са тобом." Ухватио сам је за руку, а она је другом откопчала своју хаљину. Изгледа да ово ипак није сцена из Петра Пана, помислио сам и препустио се. Све је то било чаробно, била је свуда по мени и смешкала се, љубила и волела, а ја сам био ту негде, одвојен од свих светова које познајем. 

Ујутру сам се пробудио, протегао, констатовао да је онај фантастични сан био само сан и изашао на терасу. Улицом је журно прошао Ђорђе и на моје: "Добро јутро!" одговорио са: "Маца, маца, мацоо, дођи мацо." Неколико улица даље су се чуле сирене, Миша је стајао на највишој згради у околини спремајући се за хипер-галактички скок, а Коки ми је махнула идући из продавнице. Влада је водио дубокоуман разговор са моћном рибом од два метра, а Цонга је био бео, а црн и нико му то замерао није. Мачка Ескимског бичара је нападала људе по улици и то је била сасвим нормална и обична ствар...

А ја? Ја сам пригрлио малену девојчицу црвенкасте косе и лагао јој нешто о највећој љубави икад, а она ми је веровала.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren