Лежим и гледам којешта на нету, гледајући те интернет хулигане и познате вавилонске курве, такозване даме. Понекад ми буде мука од свега тога, али хеј, нисам човек који бежи од света, пуштам да свет побегне од мене. А и она је ту. Креатура коју је вајао Бог да одговара само мени, да само она има кључ мене, мог талента и моћи. Вечерас, пишем о њој. Вечерас, као и увек, пишем о себи.
Не знам који користи детерџент, али свакако јој знам душу, знам је, јер као да ме је спремао неко шаљући ми жене које никако нисам могао да прокљувим, и онда сам срео њу, све се поклопило, и док јој дахћем за врат, јечим од смеха, тресем се од смеха, јер то је смех милион радости. Сањам је данима. Она то зна и помало се трза, неће још дуго, видим јој у очима.
И док нешто свира, питам се куд ћу и шта ћу, јер без обзира на њу, или због ње, покушавам се средити, оно као, престати говорити девојкама да су коњ, престати псовати и пити, пушити и дрогирати се, престати мрзети типове са брадицама и тетоважицама и кикицама, престати бити умишљени гад и почети писати културно и лепо, престати добацивати људима на улици као џукац и престати бити тако смртно досадан. Након ова три реда, схватам колико смешно ово звучи, и одустајем, јебеш то, то нисам ја.
Људи мисле - јесте добро бити занесењак, свирац и будала... Боли те баш курац за све. Ихх, немој ми рећи. Да ви знате колико је лоше људима што превише мисле, не бисте се бунили што директори имају огромне плате, а физикалци не. Теби леђа пучу и ти си и даље свој, мали човек који једе палачинке суботом увече и гледа тв. За њега, пак, последице могу бити далеко веће. Нарочито ако је јапанац.
И мој Бог иде свуда са мном, иако се често свађамо и често заборавља на мене, иако пречесто заборавља моје молитве или их криво разуме, па ми шаље дебеле луде жене, грешнице, дневницу од сома, уместо од два, споре сате уместо брзих, четири тоне италијанских павлака уместо Будве, седам дана. И не кривим га, можда штека нешто среће за мене, да ми је баци касније, јер зна какав сам, спискао бих је сву сада и одмах, сулудо.
И онда, почнем да гледам неку серију. Прва епизода, усна ми игра, фантастична рола, дивљање, дубина, речи, јебено савршене речи, све је ту. Друга епизода, шок, адреналин ради, фантастична. Трећа епизода, надиграва другу, али не и прву, прва је заувек прва. Толико ствари је погрешно да на крају све дође исправно. Ако је цео свет сјебан, онда је зло ново добро, зар не? А ја сам, уствари, исправан човек. У глави овог исправног човека се одигравају сцене непроживљеног дивљања, које ће тек уследити или неће уследити уопште.
И на крају, поздрав за ону праву, поздрав за кловнове од два метра, људе са брадицама и кикицама, тетоважицама и кул фризурицама, позере, поздрав за све блогерке које познајем и ниједног блогера кога познајем, поздрав за изгубљене, паћенике, и поздрав за мог зубара, опет ме боли зуб. Поздрав и за оних хиљаду погрешних, свака је добила реч или две од мене, неке и много више, а све сте добиле и љубав, коју нисте знале како да средите. Хах, није то љубав обичног човека, па да се може учинити којешта са њом. И ви знате то.
Бог зна да је било жена које су ме волеле, али тај исти Бог зна да ја нисам волео њих, макар не у исто време. Тај исти чова са брадом и спојеним обрвама има план за мене, фантастичан план, осећам, само морам почети мало да сарађујем и све коцкице рубикове коцке ће доћи на место. То вероватно и поларни медведи говоре себи док им се тло топи под ногама, и узалуд машу шапама, надајући се чуду, или пак еволуцији, свеједно, само да се вину у небо.
