Како хороскоп каже

Читав живот ми се дешава нешто (гле чуда), ал' ништа нормално, све некако наопако и неспретно. Вероватно сам и ја сав наопак. На пример, константно ме прати пар проблемчића који чине да се осећам као мала лутка, онако са концима и све, и то све чини да се осећам као поприлично небитан, сасвим супротно од оног мог "зајебаћу вас све, променићу свет" природног става. И брдо тих проблема који нису ништа, а опет су све, ми констатно упропашћавају живот на дуге рокове. 

На пример, када сам био четврти основне, свиђала ми се моја другарица Гага. Била је штребер и то, а ја сам и тад био луд, тако су ми рекли сви ти људи из основне, и свиђала ми се, оно, мислио сам о њој по цео дан, јеботе, мислим да сам јој саставио и неку песму, вероватно бољу од ових што сада пишем (има нешто ситно у архиви) и све је било онако како треба. На кратко. Онда смо отишли на излет, ја сам јој купио прстен и однекуд се створио један човек, мој друг, Муждека, и њему се одједном она свиђала. И он јој је купио прстен. Она се мученица расплакала и бацила оба прстена. Хтео сам да га убијем, али нисам, јер је могао да ме поједе. Може и сад. Уствари, није то био разлог зашто се нисам потукао са њим, (ја ако сам бесан, бесан сам и нећу устукнути, шта год да урадиш или кажеш, колики год да си) него једноставно нисам имао воље, нисам био бесан, само сам се осећао некако покисло и обично. Исти инцидент се поновио у осмом разреду на ескурзији, само је друга актерка била у питању. Но, да не давим, ово нема везе са причом, сада сам сконтао. Можда има мало. Идемо даље. 

Читаву основну су ме јуриле ружне, дебељушкасте и луде девојчице. Брате, готивио сам их овако врх, али сам бежао од њих као ђаво од крста. Сада су оне прејаке рибе које ми се више ни не јављају на улици. Ето шта пар сиса направи од човека. И оне су човек, јебига. Нису један човек, а нису ни људи, а ни човеци. Оне су, свака за себе, човек, са сисама. То рачунам у неко проклетство од раније, карму, шта ли, 'ајде, прескачемо и ово. 

Када сам уписивао средњу, хтео сам компјутере. То сам већ рекао једно 'иљаду пута до сад, и они пар Марсоваца што ме читају већ знају сваку реч ове приче. Но, јебига, скратићу, ево. Хтео компјутере - уписао машинство. Шмирглао цевку, било ми океј. Када сам уписивао факс, сагледао ствари реално и рекао, нема 'леба на књижевности, ни на филозофији, пичи на етф. Курац етф, могао сам само да га упишем, да посматрам и добацујем: "Ш'а има?", случајним студентима који су се нашли ту. И ето ме на вишој (Високој, како год) школи и опет нисам на компјутерима, него на електроници лудој. Ја бре нисам знао утичницу да спојим до пре који дан! Јебеш мене, тачно сам требао да баталим то и да одем да будем роштиљџија. 

И стално ме зову неке жене, а ја чекам само један, одређен позив. Чекам и чекам и чекам, као старац смрт, тако ја чекам да ме ти зовнеш, и онда ја шта ћу, морам да прихватим позив неког од тих хиљаду истих гласова и одем даље. 

Уствари, оно што мени срећу квари су следеће ствари: Стално правим погрешне изборе под принудом, та лепа једна жена ми се не јавља, људи ми не дозвољавају да ја будем ја, и чим постанем ја, сви оду. Тачно сад видим да бих имао овде да пишем, да пишем још сто година, ал' доста је за вечерас, преуморан сам. Од живота, од свега. Дижем руке, ако хороскоп каже да ће све бити до јаја, ја му верујем. Па, и сламка је нешто. 

Прочитај

Мрш!

Поприлично сам уморан, људи ми прилазе и вичу зашто се не јављаш?! Као у земљу да си пропао, нигде те нема...Гадови, бичарке, мр'ш! Зашто ме нисте звали да видите да ли сам жив? Зашто ми нисте лепо послали поруку, дошли на врата и покуцали, рекли ћао и сели поред мене, зашто ме нисте позвали на фудбал, реми, крикет, јеботе! Зашто нећете да поделите са мном мафин, зашто мислите да сам нестао? Нисам ја нестао, и даље сам ту, непомичан у својој архаичној соби, и нисте ни ви нестали, него смо се једноставно одвезали и отишли, одлетели као балони у небо. 

Није мени криво због тога, него ме само убија та глума, зашто глумити изненађеност, говорити како мене нема, а милион ствари које некад нису могле проћи без мене су сада обављене, вероватно исто тако добро, вероватно је био неки геј кошаркаш или шмекер или неко трећи да загреје атмосферу, вероватно је све исто и нико није незаменљив, али оно "па где си ти? нема те" ме некако и сада пробада кроз груди и избија ми на нос, кипи, кипи као киселина, кока кола, мртав ванземаљац. 

И ето, само тај бес у мени куља и сваки пут планем све више када ми дође нека, рецимо то жаргонски, риба, а сви знамо какве су то рибе, дебеле, црне од пудера и соларијума и још триста кураца на њима, и након те неке журке на којој је пољубила шеснаест странаца само зато што су јој лепи, ђус вотка, лепа моја, ђус вотка, пољубила шеснаест лепотана, ју, постидела се, сутра статус на фејсу - желим ону праву, вечну љубав. Браво лутко, не смета мени што ти ниси природна, свако има своје, ал' ми иде на курац тај твој надрукани став, шта ког курца бацаш те форе, кад ни сама не верујеш у то? Мислиш да ћеш наћи оног правог тако што ћеш прићи неком рандом лику и крнути му језик међ крајнике, па ако добро одреагује, ето новог разлога за срећу, тугу и још тону емоција. 

Много тих риба каже - ма удајем се за првог који издржи са мном три месеца. Браво срећо, јеси тол'ко лоша, размажена, неиживљена? Питам се како би биле са неким годину дана...Да не спомињем сада дуже периоде, али како? И помало сам сит свега тога, и зато кад ми наиђе неко нормалан, зготивим га до неба, грабим те људе, желећи да се окружим њима, јер заиста вреде. Штета, ето, што их је мало. Сад ме слободно попљујте, реците ми да сам старомодан, да сам луд, али није ми то право, није ми штошта право, ал' јебига, свет је као машина, само пичи, и боли га патка што теби нешто није право. И дебеле бичарке боли брига. Све их боли брига што се ти узбуђујеш зато што су оне тако, рецимо, несхваћене. 

Реално, одох да спавам, ако наставим овако, биће белаја. Макар сам се мало растеретио. Мр'ш! 

Прочитај

Како ме је Хелсинг убио

"Док обрћу се репа, ти само буди лепа, јер не види се дно мог дубоког џепа", врти се, неке рибе врцкају, неки плејери седе у ћошку, оно - луд сам варијанта, а ми остали клошари покушавамо да се огребемо о неке бичарке које можемо да приуштимо. Наравно, сви већ знамо да си са триста кинти не можеш много приуштити, уствари, не можеш си ни три пива приуштити, ал' јебига, ту смо где смо, нада умире последња. Мољци су изјели неки кауч, нека малолетница просипа ђус-вотку по мени, ма океј је, ништа, ћао. 

Узимам дуван, четр'ест кинти, без филтера, ризлу из џепа вадим, прилази ми неки џанки: "Брате имаш цигару, е?", пали џанки, ви'ш да немам, маму ли ти дрогашку, сто посто си прод'о и телевизор. Телевизор ееееј! Луд човек. Када је отишао, око трафике је завладала тишина, баш оно што човеку треба у оваквим ситуацијама. Читам графит преко пута - рок није мртав! Осмехнем се само, устанем и одем до фарбаре преко пута, кажем дај ми овај, црвени, ћао. Рок није мртав! Јесте мртав, и хардкор је исто отишао па па! Тако. Контра је најбитнија, јебеш им матер, сви се нешто буне, синдикати, студенти, пензионери, сви...Јест' да сам синдикалац, бивши студент и будући пензионер, ал' ја би само пустио филмове, и музику, све то рекордне минутаже, 'леб за џабе и сви хвалимо и земљу и Бога и владу...па чак и ружног клинца Џоа (није му име Џо, јебига, ал' нико не зна како се зове).

Уместо тога свега, ја и даље гурам буриће кроз пијацу, вучем каблове на бандере, перем судове уторком увече у некој кафани и живим тако урбано, тако кул. Имао сам шапку, ал' изјели је вуци, пардон, мишеви. Тргнем се нешто из транса, баш на време (таман сам почео да псујем мајку неком кинезу, ал' не зато што је жут, него зато што вуче неке црне смрдљиве кесе, ужас један, радијација јеботе!) и видим - звони ми телефон. Кажем 'ало, с друге стране ружни клинац Џо, мали и гадан, јеботе, ужас један, душе нема као ја кондиције, сви га презиру, ал' рек'о шта треба? Виче Џо, не знам откуд му број, виче да су сви неки зомбији, шта ли и да 'оће га туку, њи' двајест, а он сам. Кажем океј, ћао Џо.

Извукао сам ризлу из предњег џепа, дуван из задњег, пришао некој црној дами и упитао је има ли ватре, није знала језик, али је имала ватре, сео сам крај ње, бели дим се ширио свуд унаоколо, бацио сам пола цигарете, поклонио се дами и кренуо низ улицу. Ту је, близу, триста метара до доле, да видим те зомбије, мртве кураве како мрдају куковима и плејере како шмекерски просипају виски кроз себе, да видим то. Хаха! Месец је био жут и велик.

Три до пет минута касније, ушетао сам унутра, видео гомилу ружних снобова, протрљао очи и поново видео гомилу ружних скотова, зомбији неки, није лагао Џо. Њих једно двадесет и нешто,  дохватио сам првог на кога сам наишао и треснуо га по сред носа, срушио се доле и почео да виче: "Ја сам! Џо! Ја сам! Џо! Ја сам Џо! Ја сам Џо! Ја сам! Џо! Џо! Џо!", сагињући главу све ниже, желећи да га нема на том месту, да пропадне у земљу. Реко' извини Џо. Ајде бежи напоље, ја ћу ово средити. Заврнуо сам рукаве, укрстио прсте и снажно затегао, полако су крцкали, баш онако како волим. "Гледао сам Хелсинга, имам ово под контролом."

Прочитај

Пар речи само

Знаш како, извалио сам пар ствари. Прво, кад имам живот, онда не пишем или пишем, али лоше. Друго, кад гледам филмове, аниме и остала чудеса уместо да ми се распири машта, дешава се управо супротно, само спласне. Треће, сувише сам лењ да саставим збирку прича или да отпочињем било шта ново. Размишљао сам чак и о пар нових блогова, али сам одустао увидевши да би ме то само одвело у пропаст, јер и овако сам лош, те не бих још да се разводњавам делећи се на више страна. Пази, ти блогови би били до јаја и све би то било фино, ал' не могу, не смем да почињем то, јер знам да сам ленчуга проклета и нећу моћи то све да одржавам, а имам тај проблем да се једем када нешто није одрађено како треба...Дакле, идемо даље.

Када сам почео да пишем овај блог, било је ту много људи, блогера пре свега, који су ми дали подршку и охрабрили ме да идем даље. И ето, скоро годину дана касније, деведесет посто тих људи се "пензионисало", престали су да пишу и наставили да живе своје животе. Желим само да им пожелим срећу и јебига, сисе сте што сте ме оставили самог да охрабрујем клинце да пишу даље. Но, нема везе, драго ми је што сте били ту, фин народ, рек'о би човек тачно да није много луд кад је међу вама. Поздрав људи моји. 

И мојој сестри је рођендан данас. Срећан рођ систр! Моја Буба, једно дивно створење, и иако сам ја често гад и смарач и још штошта, увек је била ту да помогне свом бати. Гле што сам се распекмезио. 'Ајмо даље. 

Прошла недеља ми је једна од јачих у животу. Целе недеље сам одлазио од куће рано ујутру и враћао се кући касно увече. Није то разлог зашто ми је недеља била прејака, него само кажем, да разумете ситуацију. Значи, од кафане, фудбала, покера, неке луде друштвене игре "Сетлерс" (кидам, пријавио сам се за неки турнир у јануару), до оригинал топле чоколаде (а не оног пудинга што служе свуда) и топлих људи, све је било до јаја. Јако добра недеља. Сад иду колоквијуми, ал' опет, кад би ми свака недеља била упола добра као прошла, мислим да бих тачно престао да пишем  и почео да се стапам са масом обичних људи којима је само лепо, мисле само на данас, сутра ће мислити на сутра и све им је равно. 

И имам неки проклети семинарски да одрадим, а тако ми се чита, црта, скаче, чак бих радио и склекове овако сломљен, било шта, само да не морам да радим проклете релеје и сад ми још одзвањају речи професорке након шездесетог слајда: "Но, детаљније о овоме ће колега на следећем предавању." Па шта детаљније, гром те отрес'о, шездесет слајдова имаш ту, не знам ни ја кол'ко текста, слика и осталог?! Луда жена, тотално. Одо' да погинем. Ај ћао. 

Прочитај

Водич за како да безбедно раскинеш са рибом

Дакле, увалио си се у неку везу и мислиш да је време да се разилазите. И разишао би се ти са њом, ал' ето неће она од тебе. Ил' се једноставно бринеш за њена осећања или пак за своју њушку, јер је и даље тежа од тебе. Има она и вел'ке сисе, љепота једна гледати је, ал' не да ти да дишеш, не зна шта ће са собом, често је луда и има чешће пмс него што  Не постоји ништа горе од овога осим ако она нема ни велике груди, онда си тек, рецимо, мој другар Спасоје (он кад уђе у кладионицу, сви гужвају тикете, хватају се за главу, а БСК Батајница са својих девет играча у првој постави победи Звезду на Маракани). Дакле, онда си баксуз, великомученик, несрећник и још штошта. Како раскинути? Лепо брате. Биће све океј. Немој да цмиздриш. Љуби брат Јанко. 

1. Инсејн мод

Поведеш рибу да скачете из авиона, намонтираш јој падобран, све лепо провериш (па ниси гад ваљда), а када се подигне на висину од три сома метара, шутнеш је из авиона са све инструктором летења (падобранства, чега ли), некадашњим чланом 3. падобранске дивизије, уз речи: "Јеби се бичарко, упропастила си ми живот и нов кауч! Мр'ш!" Готово је сигурно да ће те када дођеш кући сачекати њен ћале, брат и још три рођака од чет'ри квадратна метра. Наравно, може да се деси и да те сачека инструктор, па да буде пичвајза. Може  и она да те сачека и да ти се најебе миле мајке. А у најбољем случају ће да те сачека милиција, тако да стварно не препоручујем ово решење осим ако си мазохиста, јевреј или геј манекен, онда само напред.  

2. К'о киша око Крагујевца мод

Поведеш девојку, такву каква је, накарадна, у фенси ресторан. Дојајна вечера, цвеће, бомбоњере, ово оно, доведеш је гајби, оно свеће, музикица, пригрлиш је и док се она презнојава очекујући да јој покидаш одећу зубима, цврц бато! "Раскидамо мачко, јебига, ем што ме смараш причама о розе лаку за нокте, ем што се не депилираш, ама жено!" Ако не покуша да те убије на лицу места, јер су женке, као што знамо, једна крхка и осетљива бића, биће све океј...зезам те, неће, сачекаће те са секиром за који дан док се будеш враћао са фудбала, изломљен и немоћан као девојчица. 

Није све тако црно и нису све рибе психо, тако да постоји вероватноћа да, ако одиграш како треба може све добро да се заврши, ти будеш читав, а она, курва, срећна са неким лелемудом за три дана. 

3. Опуштено, само опуштено мод

Устанеш ујутру, почешеш се тамо где у јавности не би треб'о, узмеш телефон и саставиш поруку типа: "Љепото, мислим да ја и ти нисмо никако могли да заживимо, јебига. На пример, ја имам шездес'т и нешто кила, а ти имаш...кол'ко имаш. Ајд' буд' добра. Тачно ћеш ми недостајати. Не буди љута на мене срећо. :* ", спремиш се, поједеш нешто и запалиш у кафану. Јест' то добар фазон, ал' самим тим ћеш испасти безосећајни гад, гњида и као таквог те треба пребити и бацити у контејнер, јер си говедо, ружно. 

4. Наопако мод
Океј. Кажеш: "Хеј бејб, преварио сам те хиљаду пута, јебига", ако каже: "Ма океј, важно је да си искрен, волим те, блабла", то ти је знак да ти је риба психо и да треба да бежиш главом без обзира, јер у најбољем случају ће да ти уврача неко шринковање муда на величину лешника ил' нешто. Ако каже: "Раскидамо! Ти наказо са носом од два метра и ушима ко у прасета и длакама на стомаку, како си ми могао то учинити?!", онда је све океј, мишн комплитд, ти - жив и здрав, она жива и нешто мање здрава, услед хектолитра проливених суза и тежег облика дехидрације. 

5. Сексом донекле мод

Она је смарач. Отпорна је на све могуће форе и фазоне, не можеш је отерати ничим. Од спреја против мува па до хладног оружја ништа није помогло. Постајеш очајан и помишљаш на најгоре, а она је и даље ту. Онда ти у глави кликне и кренеш да је смараш, да јој предлажеш секс на све могуће начине, до изнемоглости, да је зовеш и да јој дахћеш на слушалицу, све...Она је и даље ту. Зовеш је на скајп и витлаш другаром, а њена фамилија се запрепашћује у позадини. Одлучује да раскинете. Фак јеа. Најеб'о си ако живи близу тебе. 

И на крају, ако си одрастао и озбиљан, само дођеш и у стилу Хорејшио Кејна кажеш: "Иц ол гуд бејбе, ја сам луд, ниси ти ништа крива", окренеш се и одеш.

Крај.

Прочитај

Двобој

Зора. Сунце полако извирује иза брда док старина чисти пиштоље. На пољу недалеко одатле, два човека стоје и наизглед разговарају као блиски пријатељи. Први је био висок, помало орловског носа, носио је капут и шешир и изгледао је као џентлмен и учењак. Други је био низак, брадат, заврнутих рукава своје сељачке ланене кошуље, изгледајући као фармер, што и јесте био.

Сунце је обливало поље, дугачко и широко, старина је пришао и принео пиштоље. "Бирајте." Узели су пиштоље, ослонили леђа један о другог и отпочели да корачају, споро и одмерено, бројећи. Након десет корака, окренули су се и пуцали. Учењак је упуцао фармера, фармер је промашио и стропоштао се на земљу. 

Старина полако извуче своју стару кубуру и испали метак у учењака. Џентлмен се наклони, крв крену да му шикља из уста и и он паде. 

"Боље да немам синова, ако већ не могу имати оба", рече старина, а затим се окрену и отпоче орати суву земљу. 

Прочитај

Добро вече

"Мајко стара, мене живот вара!" Само тако, одједном, живот постане леп. Мислим, ништа се није променило, и даље сам пропалица, клошар и пијанац, али брате, лепо ми је. Чак иако ме моји најбољи пријатељи више не зову, чак иако сам избрисан са њиховог бројног стања...Мада, кад мало боље размислим, те проклете женетине ми никад и нису биле пријатељи, стално сам се свађао са једном, а остале су глумиле да је све у реду, и сада је крај, видим, нема их више, нема те фолираже више. И није ми криво, терај их све у курац, потрошио сам све и динар вечерас, нема више пара, све за музику и виле, све! 

Једно истински добро вече. У прилог томе говори и то да сам остао без пара у десет сати, а нисам понео мало, верујте ми. Данас све за музику, за пиће и ортаке, јебеш сутра, кад дође...па, онда ћемо мислити о томе. Мноштво људи мисли да сам сељак јер слушам староградске и Бају, али верујте ми, не можеш се напити уз Ајрон Мејден или нешто друго...Сви ти бендови, сав тај рок , реп и остало је за аутобусе, блеје, добро, и понеке свирке, али не можеш се напити уз њих, нема тих емоција, не пожелиш да умреш док слушаш пинк флојд или неког другог, то пожелиш само када си пијан у некој биртији, јебига...

Само пуно срце, као вечерас, да ми је...Ништа ми више не би требало...Искулирао бих све скотове, све бичарке не бих ни погледао...Био бих срећан читав живот и умро бих срећан. Ал јебига, овај свет је говно и ту мораш да будеш говно да би опстао...а оно, није тако тешко бити гад, чак је и занимљиво то, овде и сада....Птицо моја, бели лабуде па нек траје само један дан, па нека ме сутра не буде..

Прочитај

О најбољем пријатељу

Било је пола три и ми смо били ту и тамо, по поду, на каучу, у фотељама, само што нас није било на лустерима. Уствари, једини разлог зашто нас није било на лустерима је тај што их није ни било у тој жмиркавој соби. 

И не, није то била једна од оних лудих журки са којих се вратиш са две распарене чарапе и двоје женских гаћа у рукаву од јакне. Напротив, била је то седељка, окупљање изгубљених, устондираних и оних такорећи несхваћених. Много чудака на тако малом простору, помало гадна комбинација.

Кад кажем гадна мислим на нешто отприлике овако: Један лузер се напио као индијанац и одгегао се до купатила да душу исповраћа. За њим је кренуо неки чудак који удара људе кад је нервозан и док је овај грлио вц шољу, шутирао га у дупе. Ваљда је морао да шора. Тик до њих је био један лик који се константно смејао и викао: "Не по плочицама! Неее, јаоооо!". Добар смисао за хумор, јашта. Што је најгоре однекуд се појавио неки лик сав умазан разним бојама, затрчао се и залепио за бојлер. Добар део вечери је та екипица провела покушавајући да га скине одатле.

Буђаво благ пример, али разумете на шта мислим. Као што рекох, било нас је тона, а ја не волим људе, и може један, један је добар, али више њих не, почињем да их мрзим све колективно док жваћу своје жваке и пију своја јефтина пића и дахћу као керови...Био сам ту ја и био је ту мој најбољи друг, знам га дуго и има он својих мана, али је увек био ту - добар момак. Рекох Зоки, идемо одавде. И Зоки је подигао своје дугачко тело, навукао своју кожну јакну и кренуо за мном смешкајући се весело.

Тетурао сам се улицом, он није био пијан. Пиво му се гади, ракију не воли, тако да је попио само два воћна коктелчића. Упитах га: "Што си пичка?", ништа није рекао. И даље смо ишли, он је повремено одмахивао главом, а ја сам ћутао. И даље ми је био најбољи друг, али јебига...Прошли смо поред пекаре, па поред коцкарнице. Рекох: "Сутра играмо покер у неке ситне паре", а он одма' отпоче: "Не, не, не, не, не, не...Други пут."

Полако се неки лош неурон откачио, а ја сам експлодирао. Ударио сам га у груди, јер нисам могао дохватити главу, узвратио је шамаром који ме је преврнуо. "Што си пичка?! Што си пичка?!", урлао сам док сам покушавао да устанем. Поново сам се залетео, он ме опет мутаво сложио. "Високе само туци по ногама", давно је рекао неки мудрац и то сам и учинио. Једном, па шамар, други пут, па шака, шамар, трећи пут и пао је. Засео сам на њега упирући му коленима у груди и ударао и ударао јако, баш јако...И даље сам викао: "Што си пичка?! Никад у животу ниси изашао из твоје обичне топле љуске, ниси попио пиво, ниси прокоцкао чак ни динар, ниси ништа учинио што те чини човеком, гњидо једна безгрешна!" И ударао сам све док ме руке нису заболеле, погледао сам их и биле су скроз крваве имао сам мноштво посекотина од његових зуба, носа, вилице...

Одрао сам га од батина. Сада смо квит. Може да се врати свом топлом животу, може опет да буде мој најбољи пријатељ.

Прочитај

Нешто мало

"Једини начин да се човек ослободи неке напасти је да јој једноставно попусти", рече Марфи и постаде мудрац. Ех, да то знају хиљаде и хиљаде девица које ходе овом нашом плодном земљом, не бисмо више нестајали истом брзином којом се кинези коте...Но, јебига, шта је ту је. 

Хтео сам нешто да ти причам сада, али сам тако заузет гледањем неке аниме, турпијањем ноктију и мрзи ме да пишем, тако да ћу вечерас, као и протеклих дана, да одморим мало. Фазон, релативно дуго већ пишем и баш сам се навикао, оно, ако прође дан да не напишем ништа, или макар не покушам, нешто ми фали и сав сам нервозан, као да сам какав дрогаш. 'Ајд, буд'те добри. Пишите ми. 

п.с. Мрзим турпијање ноктију, тај звук ми пара уши, мозак, душу, све живо. Отиш'о сам. 

Прочитај

Штета

Гробови...Њих стотине, хиљаде...И сви јуришају једни на друге, живи мртваци, дрогирани, пијани, храбри...И песници и лопови и педери у један кош, сви заједно као браћа, слушају вођу чопора који са позорнице виче: "ЈУРИШ!"

И ми јуришамо, залећемо се као слон у зид и ударамо, ударамо...Или ћемо изгинути или ћемо проћи главом кроз зид. И никог није брига, жив или мртав - исто ти је све, мислиш ако погинеш, учинио си нешто добро, нешто свето за будућност, а ако преживиш, опет добро, жив си, ниси пљунуо себи у лице, бранио си земљу коју волиш, а не знаш ни каква је та земља, не знаш њен укус, њен мирис...Не знаш ништа, а опет си спреман да погинеш, јер живот је најјефтинија ствар коју имаш да даш свету.

"У ИМЕ БОГОВА!" Сви смо потрчали, сви ми и још двадесетак хиљада робова, право на њихова копља, стреле и слонове. И лете прсти, уши, очи на све стране, крви до колена, и једни и други у име богова се залећу изнова и изнова...Нешто ме је саплело и пао сам у блато, ударио главом јако о земљу, брзо устао и залетео се међ' непријатеље. СЕЦИ, СЕЦИ! КИДАЈ ЗУБИМА АКО ТРЕБА! Тај огромни слон је пао испред мене, само сам застао на трен и онда је нека секира пролетела поред мене забивши се у једног тамнопутог гада. Један витез са крстом на грудима је пао поред мене и док сам гледао у њега, неки арапин ме је засекао по руци. Убио сам га.

Нешто је експлодирало недалеко од мене. Залегао сам на једног њиховог, погледао га, вриснуо и  удавио га. Мученик није сконтао ни шта се дешава. Придигао сам се и угледао неке топове како туку по нама. Било нас је само пар хиљада сада, и сви су  пуцали из неких мускети и неки суманути поп је трчао пољем и викао: "УБИЈ! ЗАКОЉИ!" Узео сам једну од тих мускети и покушао да пуцам. Био је добар осећај борити се на даљину. Могао бих тако читаву вечност.

Онда, наједном, из чиста мира, запљушташе неки рафали, и сви наставише борбу, као да се ништа није десило. Швабе су трчале на све стране, намештали су митраљезе и звали тенкове, а нас је било само пар стотина и борили смо се са рђавим карабинима. Није ми се то допадало. Никако. Полако је падао мрак, а ја сам по први пут у животу осетио страх од мрака.

Отворио сам очи, било је јутро, и било је мирно. Погледао сам око себе, ту смо били само ми, нас двадесетак, већина крвава, израњавана, некоме је фалило по нешто, да л' око, нокат ил' кило меса није ни важно, били смо ту и било је мирно. Почела је нека киша, и сви су постали нервозни, киша је гасила цигаре, киша је испирала ране и крв је поново кретала, киша је упропастила све. Било је ту једно дрво у близини, једна крушка и сви смо се скупили под њом као прасићи под мајком. А шта се ради са прасићима?

Неки авион је брзо прелетео изнад нас, испуштајући нешто испрва ситно, онда мало веће и још веће...То метално чудо је пало по сред крушке, сломило је и ништа се није десило. Погледали смо се и онда се нешто десило, постали смо прашина на ветру и одлетели километрима далеко. Поносни, заборављајући да на тој земљи сада живи неко други, а сутра ће ту бити неко трећи, пети...Ратујемо због линија на карти и баш нам је лепо. Ето, штета што нас више нема. 

Прочитај