Само се држи чврсто

Прва ствар које се сећам након што сам се пробудио из коме је неки цвет у саксији, леп и обојен. Мислио сам на тренутак да је све у реду. Али није било. Цвет је био пластичан, а нуклеарни рат се заиста десио. Погледао сам кроз прозор. Град је био разорен. Не од бомби, већ од подивљалих људи, олујних ветрова и киселих киша... Небо и сунце се нису видели од сивих облака прашине. То је била најтужнија ствар у целој ствари. 

Обукао сам одећу и изашао из собе. Још увек је било неких доктора и сестара у болници. Неки су били отечени и плави, јер су се опирали побеснелој руљи која је дошла по лекове. Неки су из истог разлога били покривени белим чаршавима у ходнику. Поздравио сам сестру на пријему и изашао напоље. Нико се није трудио да ме спречи, иако сам мало шепао. Мора да сам дуго спавао. 

Напољу си морао да будеш пажљив... Иако нису сви имали гас маске, требало је носити их. Киселе кише су биле опасне и увек си морао брзо да се склониш од њих. А долазиле су изненада. Не можеш ни то да предвидиш кад је небо потпуно сиво. Олујни ветрови су носили све пред собом, рушили куће, то је исто била ствар које се мораш чувати. У ствари, била је то више лутрија, јер заиста ниси могао ништа да учиниш осим да се надаш, ако те ухвати олуја. 

Лутао сам пар дана и једном једва утекао медведу који се појавио однекуд. Мора да је из зоо врта. Храна је била проблем у градовима, тешко се налазила. Отишао сам до своје некадашње куће, фрижидер је био нетакнут. Све што сам нашао сам стрпао у торбу. И нож из кухиње. И много одеће сам набацио на себе. Зима је требало да почне. Гледао сам некад филм о нуклеарној зими. Заиста је било зајебано. 

Када сам кренуо из куће, синула ми је луда идеја. Имали смо неке проблематичне типове у комшилуку. Они сигурно имају оружја, хране и свега. Одлучио сам да свратим. Отишао сам тамо, ослушнуо. Све је било мртвачки тихо. Ушао сам унутра. Сви су били измасакрирани. Оружје покупљено. Храна такође. Под једним мртвацем сам нашао пиштољ. Суседна соба је била обијена. Унутра је био разваљен сеф, а у њему само кесе са жутим прахом. Узео сам пар и кренуо даље. 

Једне вечери, док је олујни ветар шибао по кући у коју сам се склонио, начео сам једну кесу и ушмркнуо мало. Био је то најлепши дан у мом животу. Све је стало. Заборавио сам на себе. Постојао сам ту и било је лепо. 

Дан за даном је пролазио, а ја сам постао редовна муштерија срећног живота. Заиста срећног. Једном док сам ишао кроз рушевине срео сам групу људи. Мирних, повучених. Имали су храну. Прихватили су ме на дан или два. Био је ту и тај клинац који је често знао да ми приђе и упита ме да ли сам ја страшно снажан када преживљавам напољу. Нисам знао одговор на то питање... 

Извукао сам много жутог праха. И био сам сјајан. Клинац је опет дошао нешто да ме пита. Погледао сам га и све што сам видео је претња. Мали монструм, убиће ме на спавању - мислио сам. Извукао сам пиштољ и пуцао му у главу. Група се брзо покупила и нестала. Када сам дошао себи, баш сам се сјебао. Онда сам узео још мало и све је било у реду.

Имао сам неке баш савршене дане у загрљају хероина... И свет није настрадао од нуклеарног рата. Не, није, све је било као некад. Често сам тако мислио и можда сам убио још које дете успут... Све док једног дана ми није понестало праха. Пожурио сам до стана оних бандита. Требало ми је неко време, јер сам одлутао баш далеко. Дрхтао сам поприлично. Знојио се. Када сам коначно улетео у стан, све је било као пре. Костури су лежали унаоколо. Соба је била разваљена. Али ничега у сефу није било. Мало сам се вртео унаоколо, па сам покушао да лижем под. Није помогло. Чуо сам неке гласове и сашио си метак у главу. 

Лежао сам на поду, полусвестан, у великој локви крви... Нека група људи је била тако урађена да су плесали око мене мислећи ко зна шта... А ја сам живео још један савршен дан. 

Прочитај

Пиши за мене...

Само сам лежао, јео грожђе и мислио о теби. Ако би дошла само и рекла - напиши најбољи роман на свету, написао бих га. Да ми кажеш да ти напишем песму, читала би песму којом би се јако поносила... Али мацо, то је све што бих учинио за тебе. Ти распаљујеш моју машту. И откључаваш мој мозак боље од било код измењеног стања свести. И знам шта сам у стању да створим ако ми ти то затражиш... А такође знам и куда води спремност да учиним било шта преко тога... Ти би ме уништила. Када бих учинио било шта за тебе осим тих речи. Срећом, обоје се држимо безбедних страна... 

Али замисли, шта бисмо створили, колико бисмо ствари запалили... Како бих писао на твоју заповест... Како би била импресионирана сваки пут, изнова и изнова... Како бих ти заривао зубе у та мала сочна уста и како би трпела моју монотону и ретардирану личност... Како би све било вредно тога, свако слово које би ти дало шансу да се овенчаш славом у вечности... Иако нисмо ништа посебно... Ни ти ни ја. Ипак се не одбија шанса да будеш маца у једном бетонској балади... И ипак се не одбија шанса да ти једна маца буде инспирација... 

Желим, баш прижељкујем да се појавиш... Ти или нека друга, која ће ме запалити, чије ћу усне исто моћи осетити као да су ту, иако сам сатима и километрима далеко... Тај мирис који је у стању да те излуди, сасвим природан, твој мирис... Желим, зато што знам да бих онда успео... И написао прво важно дело. Ма даћу ти све што могу... Али само ми реци - "Пиши... Пиши за мене..." 

Прочитај

Срећна песма

Ми, ми смо дело луде планете.

Знамо све о мачкама, 

а ништа о срећи. 

Тако стоје ствари.

И онога тренутка када будемо најсрећнији

спустиће се хор анђела са плавих небеса

и само ће рећу - јебите се,

време је за сахрану. 

Прочитај

Ма, биће све у реду

Нисам био неки савршен тип... Гадан, мршав, упале груди... Ни она није била ништа посебно. Мислио сам да смо посебни због наших мозгова... Али какве везе мозгови имају са пивом? Она је само пила и пушила Честерфилд плави, а и ја, са њом... Пио сам чак и више од ње. И све се то чинило као заиста успешна прича... Вредели смо много. И заиста се, после само два пива, чинила као идеална жена. 

Једном је дошла и рекла ми - мислим да сам трудна. Погледао сам је и подигао обрву. Ништа. Онда је наставила, пијано - али ништа не брини, од оволиког алкохола и то ће да ме прође. Била је озбиљна. И ја сам се уозбиљио. Узео сам Честерфилд плави са стола и извукао две цигаре. Додао сам јој једну и једну узео себи. За пет минута престајеш да пушиш - рекао сам јој. Не знам баш - одговорила је док је шибица светлела. Довршили смо пиво и отишли у мрак. 

Сутра је поново ишла иста прича. Дошао сам са посла и ухватио је за руку. Било је олрајт. Отишли смо на једно мирно место и наручили пиво. Запалила је цигарету. Рекао сам ти да си јуче престала да пушиш -  додао сам озбиљно. Одјеби, тешко је - одвратила је. Знао сам да јесте тешко. Посвађали смо се пар пута после. Било је или ја или Честерфилд. Покушао сам. Честерфилд је добио за длаку. Али и ја сам котирао поприлично високо. Нисам више форсирао. Исти курац. 

Једном смо пили пиво и нешто јој се десило. Сва та вода  и чуда. Одвео сам је у болницу.  Успут сам јој напоменуо да обавезно роди генијалца. Рекла је - важи. Породила се. Колико је пушила, мислио сам да ће родити бокс Честерфилда, кратког, плавог. Зезнуо сам се, било је још луђе. Тотално сјебано. Сви су се крстили. Доктори, атеисти, чак и она и ја... Наше дете беше мали човеколики гуштер од три киле и седамсто. Није пуно плакао. Доктори су хтели да га узму, али ја нисам дао. Буквално сам морао и њу и њега да мазнем из болнице. 

Прошло је пар месеци. Мали заиста јесте изгледао сјебано. Могао је чак и да пуже по зидовима. Разговарао је, такође. Слагао реченице и рачунао са основним бројевима. Изгледа да си стварно родила генијалца - рекох мојој цурици која је сада жвакала четири жваке не би ли баталила пушење. Насмешила се, на сву муку. 

Сашили смо још годину дана. Ствари су попримиле неке нормалне токове. Она је опет палила Честерфилд плави. Неки људи никад не науче. Клинац нам је обрачунао порезе и написао пар сонета. Страшан генијалац. Онда се нешто десило. Само тако. Умро је. Нико није знао зашто. Општепознато је да генијалци не живе дуго. На сахрани није запалила цигарету. И није пила пиво. Било је потресно. Клинац је био опак уникат. Велика жалост. 

И тако, седели смо опет у неком мирном кафићу и гледали у небо... Пили смо пиво и пушили, и све је било на свом месту, осим нас... Иако ишчашени, држали смо се добро. Често се сексали. Било је кул. Онда је један дан дошла и наручила сок од брескве. Шта то чиниш? - упитао сам је. Трудна сам, али то ће сок решити - одговорила је. Насмејали смо се обоје, иако смо добро знали шта се десило први пут. 

Прочитај

Све оне ствари...

Не знам... Не могу ти рећи да те волим, јер то можда није истина. Ти си била прва којој сам у очима видео цео свој свет. Можда је то све била илузија. Напослетку, прошло је толико много година. Да ли је могуће да још увек пишеш о мени? Све оне приче о том човеку који толико касни и кога више нећеш чекати... Све оне приче о одласку и стављању тачке на све... Да ли сам то ја? Да ли је то неко други? Постоји ли ико ко те је гледао маслинасто браон очима са много тачкица? Верујеш ли у вечност? Преданост? Нисам много размишљао о теби од оног дана кад си ме продала. Ниси заслужила. Офуцала си се. Ал' и даље изгледаш као парче Раја. Поваљао бих те по трави и пољубио твоја разбијена колена. Желим да будеш паметна. Да нађеш човека који ће послушати сваки твој миг. А до тада, дођи да поломимо свет.

Да будемо најбољи икада. Иако си олош. Иако сам и ја поново олош. Не онај фини дечко. Не можеш бити фини дечко. Девојке онда одлазе. Када си олош увек остају. Ако оду, увек се враћају. Олош је важно бити. Иако често не желим. Иако бих само једну девојку да је волим и да будем срећан. Редован секс. Филм некад да одгледамо. Одемо на пиво. Јебеш све. И не волим те, ниједну никада нисам волео, џабе писма, емоције, џабе приче и песме, џабе све, никада нисте биле довољно добре, ни ти ни она ни она ни она ни оне да бих вас волео... 

Много ће цветова процветати пре него што се појави она права, иако свака нова мисли да је права, иако као да свака има мисију да буде права... И поента није, што рече неко, да тражиш праву, већ да будеш прави... Ја... Ја јесам, ја заиста јесам покушао... Не постоји та љубав. Сва су тела само меса, душе су им негде тамо, далеко, преко границе... Свирам ноћас само за тебе, мојим речима говорим и сликам све неизречене речи... А мојих речи има заиста много... Можеш ли веровати колико сам лепих дупенцета срео? Срео сам и једну бишву, изгледа као авион. Сећам се нашег секса. Много је баш влажила. Превише. Али није имала ни упола тако добро дупе као сада. За њу једино сигурно могу рећи да је нисам волео. За све остале ту је једно влеико можда. Можда мораш бити предивна да бих ти коначно рекао - ОДЈЕБИ. Можда мораш бити више од сопственог бића да бих ти лупио шамар плачстичном патиком и створио апсолутност постојања коју не осећам у магацину или кревету... Не осећам је више чак ни у цигари након секса. Можда је зато што не пушим. Или зато што не јебем. Свеједно. 

Прочитај

У ћошку

Волим тебе,
али волим и њу.
Волим вас обе
и то врло снажно.

А вас баш брига,
пијане се љубите међусобно
и мене ни не примећујете.

Љубавни троугао не постоји,
вас две саме штрикате живот у боји,
а ја седим и чекам
у романтичном црно-белом филму.

Мора да је ово још једна од оних
филмски промашених љубави...
Или никада нисам ни био у тој причи.

Прочитај

О женском бесу

Некада давно написано:

Сад капирам зашто се ћале смеје и зашто се одувек смејао кеви када је љута... Гледам те маче, и ти шеташ унаоколо, бесна си, кипи из тебе, али ми ништа не говориш. Одем кући, а ти ми пустиш поруку. И тако почињемо свађу у којој бих те победио за два минута уживо. И ти то знаш. Пиздиш и све куља из тебе, па онда прелази у тугу, па поново у бес, а ја само стојим ту, гледам те и смејем се. Ти ниси лавица, ти си мало питомо маче. Не плашиш ме када си љута. Или било кад. Не знам да ли је то добра ствар, не, за људе као што сам ја. Стојим ту и смејем ти се. Грохотом се смејем, ваљам се од смеха. Наравно да сам лош човек. Тако си ми смешна када се љутиш. Ниси чак ни слатка. Само смешна. Онога дана када се будем плашио онога што можеш учинити у бесу оженићу те. 

Прочитај

Пази где те поглед води

До пре пар година имао сам чудан фетиш, јебига. Волео сам да их гледам како се купају. Некад је био довољан двоглед. Некад не. Некад сам ишао далеко, до камера чак. Једном сам висио са седмог спрата. То је била авантура. Али једне од тих авантура се сећам посебно добро. Након ње сам престао са тим глупостима. Посматрањем. Шпијунирањем. 

Било је лето, помало досадно и тупо, са пуно комараца и мушица... Пар дана пре мог рођендана, прекопута се доселила нова комшиница. Сама, млада, лепа, сјајна... Рај за очи. Одмах сам знао да морам да је видим. Пратио сам мало стање, упознао се са њом... Она млада, ја млад, све је изгледало фино. Била је сва слатка и дружељубива. Сјајно. Онда се једног јутра вратила са трчања и махнула ми. Чим је ушла у кућу, просуо сам кафу на травњак и претрчао улицу. 

Провирио сам кроз купатилски прозор. Учинило ми се да разговара са неким, али знао сам да живи сама. Можда сам умислио. Ушла је у купатило и скинула се. Изгледала је као богиња. Чинило се, у том тренутку, да свако коме се укаже златна прилика да спава са њом, мора отићи на врх најсветијег места које зна и захвалити се Богу. Тако је изгледала. Све је било сјајно, али изгледа да је она стварно разговарала са неким. А онда је учинила нешто крајње шокантно за мене у том моменту. Пришла је чивилуку и скинула своје лице. Мало га испеглала руком и окачила. Лобања са мало меса је зврјила у празно. Ушла је под туш. Вриснуо сам кад сам изгубио равнотежу и столица ми се превнула. Отрчао сам право низ улицу у нади да ме није видела. Смуцао сам се по граду неко време, а онда се вратио кући. Ништа се није дешавало. Видео сам је како износи смеће. Секси. Запитао сам се на трен - Исусе, да ли је ово могуће? Шта није у реду са мном? Да нисам још један од оних људи што мисле да их нон-стоп нападају црви? 

Сутра ујутру, док сам паковао кофере у кола због наводног одмора у планинама, појавила се она однекуд и добацила - еј, воајеру! Део мене је умро у том тренутку. Био сам сјебано уплашен. Навукао сам најбољу покерашку фацу коју сам имао и рекао - Комшинице, мора да си ме помешала са неким. 

- Слушај, рекла је она, морам да ти објасним. 

- Шта да ми објасниш? - заиста сам умео да будем глуп некад. 

- Па оно, за лице. Имам ретко обољење и зато не могу да имам нормално лице. И зато носим ово, вештачко. Надам се да те нисам уплашила. 

- Ау, знао сам да постоји логично објашњење! 

- Значи ипак си ме шпијунирао, лоповчино!

- Свиња сам, признајем. 

- Хаха. Добар си ти дечко. Гледај кад хоћеш, мени не смета. - рекла је смешкајући се. 

Та реченица ме је бацила у ребус. Гледати или не? Љубав или страх? Пожуда или ужас? Стварно сам био опасно замишљен. 

С друге стране улице, она уђе у купатило, погледа у мрачан угао и рече - Упознала сам  једног сјајног дечка данас. Хоћеш ли и ти да га упознаш? Можеш да га узмеш ако хоћеш. 

Прочитај

Живела срећа

Кренем у продавницу пре неко јутро и деси се нешто заиста чудно. Иде Лаки преко улице и маше. А ја већ смотао бајс удесно, гледам га преко рамена и покушавам да схватим. Лаки је један ћелавац са цвикерима кога знам из краја. И вратио се са пута. Није ни био на путу, технички, радио је као чистач на крузеру. На једном од оних огромних, белих, што плове по тропским крајевима... Натрпам у кесе брзо 'леба, паштете и брескве и пожурим мало, да видим када је то нешто пошло по злу у мојој глави. И знаш шта? Није. Ене га Лаки, седи пред кућом, пуши кубанску цигару. 

- 'Ало Лаки?

- 'Де си братее!

Ту се мало потапшемо. Потапшем га још који пут, уз много усиљене усољене радости, не би ли ме понудио оригинал кубанцем. 

- Откуд ти тако рано? Нису ни две недеље прошле. 

- Ма брате, заболео ме зуб. 

- Који зуб, јеб'о га ћаћин ћаћа, да л' ме зезаш? 

- Не брале, зуб ме заболео и немам осигурање и морао сам да се вратим. 

- Јој, морам мало да се смирим. Ајд' понуди једну цигару. 

- А ево ти, видим да си намерачио. Те овде иду тријест еура комад. 

- Екстра. Него, што ти не нађе неког црњу да ти ишчупа зуб, јебеш један зуб, шта ће ти?

- Па треба ми зуб, брате, зуби су за цео живот. 

- Па јеси га поправио макар?

- Ма морао вадити, ал' ми зато скинула каменац гратис, види како бљештим. 

- Па да ли си ти нормалан, иди у пичку материну, се носиш бре, мрш! 

- А и ужелео сам се домовине. 

- ЈЕБЕШ ДОМОВИНУ, ниси ти хрват па да будеш домобран, ти си Србин, а код нас је уважено мишљење да ЈЕБЕШ ДОМОВИНУ, АЈД У ДИЈАСПОРУ. ДЕСЕТ МИЛИЈУНА У ДИЈАСПОРИ, А У СРБИЈИ САМО ШЕСТ. Само се ти правиш паметан. 

- МОМ НАРОДУ САМ ПОТРЕБАН!

- Да, да опет седиш и играш ВоВ, папку један, а мог'о си јаја да 'ладиш у топлом мору. 

- Јеби се, врати цигару и бићу у процесу тражења запослења кад се мало одморим од пута. 

- И СВАХИЛИ НАРОДУ СИ БИО ПОТРЕБАН! И ЦИГАРА ТИ ЈЕ СРАЊЕ!

- ТО НИЈЕ СВАХИЛИ, ЗНАШ ЛИ ТИ УОПШТЕ ГДЕ ЈЕ АФРИКА?! ТИ СИ ЉАКСЕ, НИ ПРАВУ ЦИГАРУ НЕ УМЕШ ДА ЦЕНИШ!

- ЈЕБАЛИ ТЕ ЈУНЦИ!

- СТО ТЕ ЉУБИЧАСТИХ ГРОМОВА ОЛУПАЛО!

- Ајд, драго ми је што сам те видео, добродошао кући. 

- Ајд, важи, чућемо се за неко пиво. 

Суштина је да, ма колико ужасна околина ти била, њу боле кита где си и шта радиш, осим ако си успешан. Ако си неуспешан, сви ће те волети и хтеће да им будеш друг. Зато ја имам пуно другова. И суштина је да је нама овде лепо, јер смо навикли. И купујмо домаће, остали имају већ довољно пара! И ако ти неко пљује у смоки, нека буде ЗЕМЉАК! РАМИЗ ИЗ МАЛОГ ГОСПИЋА, ЋАЋА МУ ИМА МОТОКУЛТИВАТОР ЗА ВУЧУ СТАРИХ АКУМУЛАТОРА, ФРИЖИДЕРА И КЛИМА УВЕЂАЈА. 

Прочитај

Лепотом те крстим

Ходам по прашуми људи
и срећем њу,
сјајну жену која је страшно пијана
и страшно јој треба мало нежности,
и увија се, увија
а ја сам потпуно мртав,
стојим ту
у свој тој гужви
и размишљам зашто су
звезде отишле са неба...

С друге стране
је ту потпуно трезна плавуша
коју покушавам и повремено успевам
ухватити за дупенце
повремено свестан удараца које ми упућује
уз благе повике - доста, доста!

А ту је и једна госпођица
са којом сам играо секси плес пре годину дана,
али сада јој је дечко присутан,
за разлику од прошле године
и зато је сада сасвим смерна и
ниједним потезом не открива
каква је животиња...

И све се тако своди на
погледе, додире и гестове,
а све оне битне речи бацамо у огроман контејнер
паркиран покрај нас,
маскиран страшним озвучењем.
И то, то је оно што је заиста тужно. 

Прочитај

Шит

Кад сам пијан схватам колико живот уме бити лак. И девојке су лепе. Све. И имам неки самоуверени осећај да све мене гледају. И сви су фини према мени, а немам проблем да се са било ким од њих побијем. И са оним огромним билдером бих се исто побио као са било ким другим. И не мислим више да ми је живот срање. Небо би била граница да сам обичан човек и да нисам пијан, овако, небо није граница, небо је смао успутна станица ка свемиру, ка свему, ка будућносгти. 

И понекад, само понекад, пожелим да у близини буде нека од њих, бивша или не, нека, да јој објасним шта је то љубав. И мислим, када би слушала моје објашњење љубави, док сам овако пијан, да би пала одмах. Инстант клецање колена. Наравно, ружан сам к'о лопов. И нисам баш најсрећнији избор оних које траже принца на белом коњу. Али ипак, некако желим да нађем неку која ће волети мене, све оне ствари за које имам жар, која ће се одушевити мојом колекцијом старих пара или Сендменом или стриповима уопште или књигама... Која ће умети да, ако ништа друго, цени ту моју страст, назовимо је тако... Јер имам велику љубав за многе ствари и много жеља...

И желим да поручим једну ствар људима добре воље и ведрих лица: Јебите се сви! Поздрав из магацина. Поздрав од Митомана. Понекад. 

Прочитај

Видећеш... Видећемо.

Тешко је, знаш. Имам толико речи да кажем, али немам коме. Ако и покушам, углавном су то неке бичарке или сенке особа које су некад биле и све што добијем је смешак или одјеби пацеру. На послу је труба, слушам кинески радио до десет сати, а после народњаке. Нико не да се мења. И све је сиво и пређеш сто километара сваки дан. Занемарићу подизање и спуштање робе. И појавиле су се неке крволочне муве, једу Малом керу Џоу уши. Не знам више како да га браним, има мини красте свуда. И тако. 

Реновирам собу већ месецима, надам да ће ускоро бити готова. А са њом, да ће и мени бити боље. Можда дипломирам ове године. А можда и не. Још једна ставка у мојој "Јебеш овај живот" листи. Старог ми је опет ухватило летње лудило, дере се на мене по цео дан, чак и за најбаналније ствари. Сваке године у ово доба се заклињем да ћу отићи одавде, али онда дође јесен, он се стабилизује и све је олрајт, донекле. То његово стање је повезано за годишњим одмором, јер он мрзи одмор и боји се да неће имати шта да ради кад буде на одмору. Али уме он да створи посао ни из чега, тако да се не бринем. Једино се он брине, па виче на мене нон-стоп. Требало би да сам навикао кроз све ове године, али сваки пут се изнервирам, јер углавном стварно нисам ни минимално крив. Јебеш га. 

Такође ми је врућина јако. Свако вече заспим покрај отвореног прозора и пробудим се отворених синуса. Онда седим пола сата у кревету, а оно цури ли цури. Кад потрошим ролну папира (најекономичније решење) онда престане. И тако ми почиње сваки дан. Осим данас. Данас, тачније јуче, сам заспао у пола десет и пробудио се у два ујутру. Тад сам прошао кроз фазу брисања носа, мало цуњао по интернету и вратио се да спавам. Контам да је добра ствар, баш сам наспаван. 

И нервира ме то што ће малтене једини олрајт ортак у мом крају најебати због дроге. Брате, загазио дубоко, и кад његови ортаци дилери буду пали, пашће и он, јер је по цео дан код њих. И с ким ја онда из краја да разговарам, а да ме не сматра за ретарда јер волим књиге и слично? И крај се нешто сјеб'о, сви су постали као неке жене, оговарају се међусобно, свако би сваког продао због неке рибе. Срање.

Такође сам схватио да умем јебачки добро да пишем кад сам припит. И планирам да почнем мало чешће да будем припит, ем нећу примећивати овај смор око себе, ем ћу радити оно што волим како треба, не као у последњих годину и нешто, траљаво скроз. Видећеш, биће кул. 

Прочитај