До пре пар година имао сам чудан фетиш, јебига. Волео сам да их гледам како се купају. Некад је био довољан двоглед. Некад не. Некад сам ишао далеко, до камера чак. Једном сам висио са седмог спрата. То је била авантура. Али једне од тих авантура се сећам посебно добро. Након ње сам престао са тим глупостима. Посматрањем. Шпијунирањем.
Било је лето, помало досадно и тупо, са пуно комараца и мушица... Пар дана пре мог рођендана, прекопута се доселила нова комшиница. Сама, млада, лепа, сјајна... Рај за очи. Одмах сам знао да морам да је видим. Пратио сам мало стање, упознао се са њом... Она млада, ја млад, све је изгледало фино. Била је сва слатка и дружељубива. Сјајно. Онда се једног јутра вратила са трчања и махнула ми. Чим је ушла у кућу, просуо сам кафу на травњак и претрчао улицу.
Провирио сам кроз купатилски прозор. Учинило ми се да разговара са неким, али знао сам да живи сама. Можда сам умислио. Ушла је у купатило и скинула се. Изгледала је као богиња. Чинило се, у том тренутку, да свако коме се укаже златна прилика да спава са њом, мора отићи на врх најсветијег места које зна и захвалити се Богу. Тако је изгледала. Све је било сјајно, али изгледа да је она стварно разговарала са неким. А онда је учинила нешто крајње шокантно за мене у том моменту. Пришла је чивилуку и скинула своје лице. Мало га испеглала руком и окачила. Лобања са мало меса је зврјила у празно. Ушла је под туш. Вриснуо сам кад сам изгубио равнотежу и столица ми се превнула. Отрчао сам право низ улицу у нади да ме није видела. Смуцао сам се по граду неко време, а онда се вратио кући. Ништа се није дешавало. Видео сам је како износи смеће. Секси. Запитао сам се на трен - Исусе, да ли је ово могуће? Шта није у реду са мном? Да нисам још један од оних људи што мисле да их нон-стоп нападају црви?
Сутра ујутру, док сам паковао кофере у кола због наводног одмора у планинама, појавила се она однекуд и добацила - еј, воајеру! Део мене је умро у том тренутку. Био сам сјебано уплашен. Навукао сам најбољу покерашку фацу коју сам имао и рекао - Комшинице, мора да си ме помешала са неким.
- Слушај, рекла је она, морам да ти објасним.
- Шта да ми објасниш? - заиста сам умео да будем глуп некад.
- Па оно, за лице. Имам ретко обољење и зато не могу да имам нормално лице. И зато носим ово, вештачко. Надам се да те нисам уплашила.
- Ау, знао сам да постоји логично објашњење!
- Значи ипак си ме шпијунирао, лоповчино!
- Свиња сам, признајем.
- Хаха. Добар си ти дечко. Гледај кад хоћеш, мени не смета. - рекла је смешкајући се.
Та реченица ме је бацила у ребус. Гледати или не? Љубав или страх? Пожуда или ужас? Стварно сам био опасно замишљен.
С друге стране улице, она уђе у купатило, погледа у мрачан угао и рече - Упознала сам једног сјајног дечка данас. Хоћеш ли и ти да га упознаш? Можеш да га узмеш ако хоћеш.
Da li da me nateras da se i tusiranja plasim? :D
ОдговориИзбришиMa de, bićeš olrajt. <3
ИзбришиPraktikovala sam čitanje onih šugavih ispovijesti u časovima kada sam osjećala potrebu da u svom mraku napipam granice "normalnog" i pokušam se uvjeriti da nisam odbauljala na drugu stranu. Ispovijesti su jadne. Sjetim se tebe i tako dodjem da vidim koliko si ti duboko zagazio tamo preko granice, i, iako i ja gazim i došlo je već do grla, ne brinem se što nisam dobar plivač. Naduvam se od samozadovoljstva kad god se uporedim sa tobom i ne treba mi šlauf! I tako... Dodjem ti često :*
ОдговориИзбришиНисам сигуран да ли је ово прозивка или захвалница, или можда и једно и друго, али порасла си, у сваком случају. Дођи увек, знаш да си овде и у Београду увек добродошла. Лепи поздрав Скоте, Митоман.
Избриши