Не знам... Не могу ти рећи да те волим, јер то можда није истина. Ти си била прва којој сам у очима видео цео свој свет. Можда је то све била илузија. Напослетку, прошло је толико много година. Да ли је могуће да још увек пишеш о мени? Све оне приче о том човеку који толико касни и кога више нећеш чекати... Све оне приче о одласку и стављању тачке на све... Да ли сам то ја? Да ли је то неко други? Постоји ли ико ко те је гледао маслинасто браон очима са много тачкица? Верујеш ли у вечност? Преданост? Нисам много размишљао о теби од оног дана кад си ме продала. Ниси заслужила. Офуцала си се. Ал' и даље изгледаш као парче Раја. Поваљао бих те по трави и пољубио твоја разбијена колена. Желим да будеш паметна. Да нађеш човека који ће послушати сваки твој миг. А до тада, дођи да поломимо свет.
Да будемо најбољи икада. Иако си олош. Иако сам и ја поново олош. Не онај фини дечко. Не можеш бити фини дечко. Девојке онда одлазе. Када си олош увек остају. Ако оду, увек се враћају. Олош је важно бити. Иако често не желим. Иако бих само једну девојку да је волим и да будем срећан. Редован секс. Филм некад да одгледамо. Одемо на пиво. Јебеш све. И не волим те, ниједну никада нисам волео, џабе писма, емоције, џабе приче и песме, џабе све, никада нисте биле довољно добре, ни ти ни она ни она ни она ни оне да бих вас волео...
Много ће цветова процветати пре него што се појави она права, иако свака нова мисли да је права, иако као да свака има мисију да буде права... И поента није, што рече неко, да тражиш праву, већ да будеш прави... Ја... Ја јесам, ја заиста јесам покушао... Не постоји та љубав. Сва су тела само меса, душе су им негде тамо, далеко, преко границе... Свирам ноћас само за тебе, мојим речима говорим и сликам све неизречене речи... А мојих речи има заиста много... Можеш ли веровати колико сам лепих дупенцета срео? Срео сам и једну бишву, изгледа као авион. Сећам се нашег секса. Много је баш влажила. Превише. Али није имала ни упола тако добро дупе као сада. За њу једино сигурно могу рећи да је нисам волео. За све остале ту је једно влеико можда. Можда мораш бити предивна да бих ти коначно рекао - ОДЈЕБИ. Можда мораш бити више од сопственог бића да бих ти лупио шамар плачстичном патиком и створио апсолутност постојања коју не осећам у магацину или кревету... Не осећам је више чак ни у цигари након секса. Можда је зато што не пушим. Или зато што не јебем. Свеједно.
0 коментара:
Постави коментар