Пиши за мене...

Само сам лежао, јео грожђе и мислио о теби. Ако би дошла само и рекла - напиши најбољи роман на свету, написао бих га. Да ми кажеш да ти напишем песму, читала би песму којом би се јако поносила... Али мацо, то је све што бих учинио за тебе. Ти распаљујеш моју машту. И откључаваш мој мозак боље од било код измењеног стања свести. И знам шта сам у стању да створим ако ми ти то затражиш... А такође знам и куда води спремност да учиним било шта преко тога... Ти би ме уништила. Када бих учинио било шта за тебе осим тих речи. Срећом, обоје се држимо безбедних страна... 

Али замисли, шта бисмо створили, колико бисмо ствари запалили... Како бих писао на твоју заповест... Како би била импресионирана сваки пут, изнова и изнова... Како бих ти заривао зубе у та мала сочна уста и како би трпела моју монотону и ретардирану личност... Како би све било вредно тога, свако слово које би ти дало шансу да се овенчаш славом у вечности... Иако нисмо ништа посебно... Ни ти ни ја. Ипак се не одбија шанса да будеш маца у једном бетонској балади... И ипак се не одбија шанса да ти једна маца буде инспирација... 

Желим, баш прижељкујем да се појавиш... Ти или нека друга, која ће ме запалити, чије ћу усне исто моћи осетити као да су ту, иако сам сатима и километрима далеко... Тај мирис који је у стању да те излуди, сасвим природан, твој мирис... Желим, зато што знам да бих онда успео... И написао прво важно дело. Ма даћу ти све што могу... Али само ми реци - "Пиши... Пиши за мене..."