Кад желиш, а не умеш

Муче ме ноћи када сатима седим
у покушајима да напишем нешто.
И пишем,
али тако лоше да ме је напросто
срамота самога себе.
Ја сам само
неко,
неки тамо тип
који се чини занимљиво уметницама
или квази уметницама
или клинкама
или порочним бичаркама...
И све то дивно функционише,
оне луче лучу микрооргазма
док не угледају ову ружну њушку...
И то понекад уме
бити заиста страшно,
понекад пожелим
да им кажем страшне ствари,
псовке и клетве какве може
само креативан човек да смисли...
Све то желим,
иако знам да никада ниједна од њих
неће бити права,
сувише су или премало свашта...
И само лежим,
немам збирку, немам роман,
не постижем величину,
не постижем ништа,
не трудим се,
трунем,
и бежим од света
који ми постаје
све теже победити писањем...
И постојим,
нејак,
са много жеља и мало могућности...
А моје речи су ме издале,
емоције их не покрећу,
точкићи ума ми стоје
и то готово да физички боли...
Готово као да крварим и чекам смрт просутих црева...
То је најприближнији опис онога кад желиш,
а не умеш да пишеш.