Махни јој из свемира

Све што сам желео икад да ти кажем сада је успавано. Мртво. Желео сам да ти кажем да си лепа. И да није битно колико си их преврнула. Мислим, битно је ако желиш да се удаш. Али ти се никада нећеш удати за мене, зар не? И желео бих да ти кажем да имаш најлепше лице на свету. И дупе. И сисе. Баш си сјајна. Чудесна. Шашава љисица. 

И све се промени у тренутку. Идеш улицом под плавим кишобраном. Правиш се да ме не видиш. А онда ја викнем - ћао! Дижеш поглед. Већ знаш где да гледаш. Кажеш - ћао. Могао бих само да ти махнем или добацим нешто и продужим даље. Могао бих, али нећу. Заустављам се иако касним на бус. Приђем и пољубим те у образ. Тако лепо миришеш. Као отровница. Питам те - шта ра'иш? Одговориш ми да идеш на неки рођендан. То је сјајно. Гледам те, али у твом оку више не видим сјај. Остала је само пожуда коју будиш у целом свету свакога дана. Кажем - лепо се проведи. Затим ћутимо на тренутак. Кажеш - хоћу, и одлазимо свако својим путем. Да ли заиста мислиш да немам ништа да ти кажем након свих ових година?

Ти, изгледа, заиста немаш ништа да ми кажеш. Ти, изгледа, заиста уживаш у нечијем курцу. Изгледаш предивно, изгледаш као девојка која је управо доживела оргазам. А ја се осећам повређено. Зашто ме не волиш? Зашто ме не јебеш? Зашто ме, макар, не шутнеш по сред јаја или фаце, да знам како стојимо, да знам како изгледа бол када ти га нанесе предмет највеће пожуде света? 

Ти ниси девојка која би одговорила на таква питања. Ти ниси девојка која би одговарала на било која моја питања. Ти мучиш, ти кажњаваш, ти показујеш шта имаш и шта ми је ускраћено... Ти си динамит на дечијем рођендану, нинџицу мајстор међу лоповима, секси плавуша међу тинејџерима...

Ти си смрт или живот, можда, а ја те нисам на први поглед препознао. Ти си створење због ког би моји мачори били вољни да сачекају испред врата док ти објашњавам кретање планета... Ти си садржај мог жудења. И да, у праву си, немам једну јебену паметну реч да ти кажем.