Музицирај кад не умеш

- Кишица пада. И мрак је. Да ли заиста мислиш да је икога брига за нас?
- Не знам. Не бих рекла.
- Ни ја. Чуј, ја... Мислим, требало би да почнемо да стварамо.
- Мислиш да је то тако лако, а?
- Знам да није. Заједно смо у овоме, сећаш се?
- Можда. Али мени није стало да будеш познат и славан. Ту нема ничега за мене.
- Слушај... Не желим да будем као онај лик што је заробио музу и туцао је годинама да би постао страшно славан писац. Али. Ако будем морао... Примораћу те. Посећи ћу те. Нећу ти дозволити да имаш трен мира. И сав сјеб и бол који сам ти дао за пар добрих прича ћеш грам по грам проживети. Слушај...
- Хеј, хеј. Све то звучи сјајно лепи. Али заборављаш једну ситницу. Његова муза је била стварна. А твоја?
- Ти си стварна. Шта хоћеш да кажеш?!
- Дођи. Прођи руком кроз мене... Осећаш ли ваздух како струји? Ту нема ничега, ја не постојим. Овај разговор се одвија искључиво у твојој глави.
- Исусе! Мора да губим разум.
- Да ли си икада био разуман човек? Хахаха...
- Али да ли си ти свесна да ми ниси потребна?
- Лупаш глупости. Ти никада не би успео без мене. Сувише си обичан...
- Не. Погледај ове песме... Ово је најбоље што можеш? Овакве песме могу писати и без тебе! Не требаш ми, ниједног трена ми ниси требала, али сам био сувише глуп да то видим!
- Наравно да нису најбоље. Могу хиљаду пута боље. Сто хиљада пута. Али то сада није важно, одлазим.
- Нажалост, ти не идеш нигде, рече он, и повуче обарач. Његова утроба је била расута по поду. А он је писао причу свог живота. Опроштајни поклон најтеже музе на свету.