Хиљаду добрих пријатеља

Хиљаду ме људи воли,

али шта им вреди кад не волим ја њих.

Хиљаду их,

а ја једва са једним 

или двојицом

волим да разговарам.

И тако, дан за даном

сужавам круг 

оних са којима желим 

разменити реч или две.

Са некима могу да издржим пет минута,

са другима три,

а са трећима ни толико.

Али ипак,

постоји неколицина оних

које желим да слушам вечно.

Или макар дуже од осталих.

Они знају када 

да се смеју,

када да плачу,

добри су и паметни.

Разумеју оно

што би требало да будем ја.

Има много добрих људи, 

али нема много паметних.

Наравно, не улазим у то

колико је паметан човек добар човек.

То мутно подручје ме
нимало не занима.

Седим овде и надам се

да ће бити неко уз мене,

неко од тих чије присуство 

веома добро подносим,

онога дана када будем желео

рећи своје последње речи.

И тако,

болан од неизлечиве бољке,

хиљаду добрих пријатеља

запостављам мислећи -

јебеш га, могу ја боље.