Не постојим још увек

Кол'ко сам ја у ствари један изгубљен човек... Где се све нисам тражио... И где се све нисам налазио. Смешно је то. Где год бих погледао нашао бих делић себе. Али само делић. Никада целог себе, никада једног себе, потпуног појединца који зна своје место на овом свету. И тако, јебеш га, године пролазе, а ја никако да пронађем себе. Можда сам ја још један од оних штиглића који испадну из гнезда и ако не разбију тинтару очајнички покушавају да се врате унутра, али им то никада не полази за руком. И тако, читав живот проживе питајући се где је њихово место не слутећи да не постоји, да су га изгубили, ако су га икад и имали. Наравно, зајеби пернату живину, али ипак, капираш шта хоћу да кажем.

Нашао сам си жену, црвену, баш онакву какву сам одувек хтео. Нашао сам си мачора и кера и кућу, све сам си нашао (или су они нашли мене), осим себе. Да сам милионер, тражио бих се на најневероватнијим местима овог света и чинио бих сулуде ствари у нади да ће ми једном кликнути и да ћу рећи - то је то, ово сам ја и хоћу ово да радим до краја живота. Једно време сам имао такве мисли, док сам био у жени... Онда сам скапирао да ћу увек имати такве мисли, као и већина мужјака овог света, па сам то препустио природи и мом сулудом карактеру, али сам црним мастилом забележио - то још увек нисам ја (у потпуности). 

Многе несрећне ствари на овом свету имају неку посебну драж за мене... И све их волим, али ниједну не волим довољно да не могу да живим без ње, осим, можда, овог писања. Знам да звучи глупо, вероватно и јесте, али ужасна ме нервоза пуца откад не пишем сваки дан. Хтео бих ја, али некако, тешко је. Уморан сам и најчешће ме боли патка, па знајући то знам да не бих успео да извучем неки дужи текст, и тако одустајем или пишем лоше песме, свеједно... Џангризав сам, пиздим на људе, мрзим их више него пре... И тешко да се може рећи да је ово само тинејџерска фаза. Но, зајеби спику, капирам да сам можда ја тај неки фактор, неко мудо које је рођено другачије (накарадно или посебно, у то не улазим) и које треба да склопи себе као слагалицу од сто хиљада делова, током свог напаћеног живота. Није да сам један од оних којима кликне у младости, пронађу се и живе свој живот, какав-такав, али свој. И није да сам један од оних који ће да се помире с тим, да прихвате тај неки живот који им је дат (вероватно туђи) и проживе га као сопствени, мирно и задовољно. Који курац.

Да сам иоле нормалан, не бих никада написао овај текст. Колико је јадан. Срамота ме. Као пичкица само кукам. Нисам се пронаш'о. Велика ствар. Пола света гладује, а тона њих нема воде. Па ти види да л' се они траже. Не. Они траже воде или хране и кад добију, срећни су. Јер постоје. Као било ко. Штета што сам једно погано псето па ми није довољно да постојим као било ко. Заслужујем да постојим као ја. А да бих постојао као ја морам пронаћи себе. А то се до сада није десило. Ко зна кад ће, ако се икад деси. Па ти види, друже мој, у каквој се ја вртим петљи... Бесконачној.