Ствар перспективе

Мама видела сам чудовиште синоћ - жалила се мала Мерилијана. Ма какво чудовиште мици, то не постоји - рече мама смејући се и пољуби је у чело. Али видела сам га - била је упорна Мерилијана - имало је огромне пипке као паук и појело је Мићка. Ма дај, душице - рече мама - видела сам Мићка јутрос, комшија га је хранио. Био је жив и здрав. Мерилијана је седела још пар тренутака, а онда се збуњено одгегала и почела да се игра са својом лутком. 

Сутрадан је мала Мерилијана поново причала о чудовишту - Мама, мама, видела сам чудовиште синоћ, имало је те огромне длакаве пипке и оштре зубе и црне очи и појело је нашег Вуфија! Смири се срце - незаинтересована је била мама - Вуфи се вероватно игра у дворишту. Хајдемо код њега, мама? - молила је Мерилијана. Ићи ћемо мало касније, сада сам заузета - рече мама и настави да гледа серију. 

И дан након тога је мала Мерилијана видела чудовиште. Мама? - упита бојажљиво. Да сунце? - рече мама ушушкавајући је. Чудовиште је појело Укија. Више не вози бицикл по цели дан на улици - рече Мерилијана. Али мици, Уки је само болестан, ено га лежи у кревету и пије чај - објаснила јој је мама. Мерилијана заврти главом и не хтеде да спава, али већ је било касно и мама јој је певала успаванку, те јој се очи почеше склапати. 

Мама је помази по глави и прошапута - лепо спавај моје мало чудовиште. Очи јој поцрнеше, а из тела јој почеше избијати огромни пипци као у паука.