Лежим у њеном крилу на клупи у парку док ме сунце мрачи и ветар пирка. Идеално време за идеалну љубав. "Хајде да направимо једну заједничку фотографију!", весело кажем ја. "Не, никако", одговара она и рукама сакрива лице. Океј, разумем, и нисам најрепрезентативнији примерак човека, али то до сада није спречавало мачке да ме грле, љубе и да се сликају са мном. Нисмо се фотографисали.
Имао сам смртоносну болест и рекао сам јој то. "Зарази и мене", одговорила је истог трена. Још једном сам је пољубио. И не, та болест се није звала љубав или живот или било шта слично, та болест је била стварна претња. И тако, одвећ мртав, шећкао сам са њом под руку.
И она беше одвећ мртва када сам схватио разлог њеног противљења фотографији. Била је маче, тако мало и тако неухватљиво; "Само без обавеза", говорила је и није хтела да се фотографише, јер се бојала да ћу јој узети душу. Није знала да је њена душа одавно била моја, као што је моја одавно била њена. Спојени у сулуд спој, седели смо тако, одвећ мртви, на клупи у парку, сунце је мрачило и ветар је пиркао, а ми смо проживљавали још један од оних снажних момената. Извукао сам фотоапарат, опет је прекрила лице, насмејао сам се и зафрљачио га у ваздух. "Не треба ми слика, иако те не гледам сваки дан ти си ту, у глави, сасвим верно исцртана, офарбана и поприлично голишава... Ти си ту и баш ти је добро." Били смо одвећ мртви и одвећ заљубљени. Звезде најнеромантичније љубавне комедије икад.
0 коментара:
Постави коментар