"Ех, када би знала колико мрзим свет у овом тренутку, никада не би отишла", рече човек са дугачком и запуштеном брадом. Сада знам да си била у праву, делимично у праву. Ја сам био исти, ти си се променила, а твоја промена је почела да нагриза и мене и да ме води пут промене, пут горчине, сете, туге, сећања на минула времена...Раније сам био битна особа у твом животу, а сада сам исто што и млекаџија или клинац што разноси новине - не видиш ме, не чујеш ме, а ако ме сретнеш кажеш пар речи чисто из куртоазије и наставиш својим вијугавим путем.
Понекад се питам да ли тако морало бити. Ти си отишла у маглу, још назирем да си ту, али више не могу бити сигуран и почињем да паничим као млади морнар у бесном мору. Цигле наше куће у мојој глави су почеле да падају, све је почело да се полако руши повређујући ме успут као непокретног деду пожар. Током овог транзиционог периода, за који не желим да се икада заврши услед страха од непознатог, закључао сам се у ону уништену кућу, побегао од света и почео још више да пропадам. Сада попут бумбара јурим и сакупљам пријатеље попут цвећа. Не желим да останем сам.
Знаш шта је једина мисао пречесто у мојој глави? Само ово: "Да ли мисли на мене? Икада?" То је раније била нормална ствар и сада ми недостаје прошлост. Цео живот проводим у прошлости. Надам се да ћу се једног дана ишчупати и полетети право у будућност. Али, за то су потребне промене, много њих.
Јако је лоше за човека попут мене, који је навикао да увек буде у центру пажње, који напросто зрачи, да буде сам. То разара све функције и претвара га у роштиљџију. Хтео сам да будем програмер, а сада сам роштиљџија. Био сам, тачније. Отказ због браде коју нисам обријао...Што би рекла једна од ретких особа која није дигла руке од мене: "Ко зна зашто је то добро..." Планирам следеће године, упркос мојим годинама и приватном црву који ме једе, да упишем књижевност. Реално гледано, нема плоднијег тла за клицу речи, за зачетак писца, од несреће. Читава књижевност је заснована на несрећи. Као и ја.
Млади човек са дугом и запуштеном брадом рече: "Све је исто као пре, зар не? Лица, речи, људи, пси...Ми смо исти.", а затим загрли своју драгу. Онда отвори очи, угледа лутку без једног ока у наручју и бесно је баци од себе уз надљудски крик. Потом се склупча у ћошак и поче да плаче њишући се лагано.
0 коментара:
Постави коментар