Немојте с џемом, молим вас!

Идеш пијан улицом, улица иде с тобом, вино ти тече венама, а вене искачу из тебе. Ти си само још једна пијана будала у свету лутака. Рано је јутро, аутобуска станица је скоро празна, а пекара поред ње те мами, дозива својим мирисним гласом. Одлучујеш да потрошиш последње паре на прекрасну крофну која те прождире, и ти њу прождиреш, и обострана привлачност је прејака. Не примећујући лепоту пекарке, питаш је да ли је крофна са кремом или џемом...Она те лукаво процењује, врцкајући ситним лукавим очима и одговара да је са кремом. "У реду", одговараш и пружаш јој новац. "Уживај, пијана будало", одговара ти она тихо, смејући се ласкаво. 

Нечувши је, одлазиш задовољан. Улица те и даље гази, осећаш се поприлично лоше, глава ти пуца, а ноге се ломе, ти и даље гледаш у крофну као војник у прелепу снашу. Након пар болних корака заустављаш се уз речи: "Реци ми ако не желиш ово, чуваћу те заувек ако не желиш, само реци..." Потом уз радосни пристанак крофне прождирете се међусобно. Након два залогаја бацаш је згрожено: "Са џемом је!" Полако се тетураш, док твоја алергија упумпава хектолитре крви у твоје уши, нос, образе и врат. Осећаш да се нешто лоше дешава, али немаш огледало, а сувише си пијан да можеш да погодиш. Тужан си, јер те је оставила крофна. Мислио си да је савршена. 

Још пар корака и нашао си се на мосту. Леп мост, за заљубљене. Гушећи се падаш, и као последњу наду хваташ једну пуначку госпођу за руку. Она те, уз крик, отреса као псето, што и јеси. Уплашен и надувен, некако се придижеш и почињеш да покушаваш да трчиш. Не иде. Звони ти телефон, неки глас пита где си. Не знаш где си, ништа не знаш. "Зашто сам ја уопште овде?", упитао си себе и схватајући да ти је девојка погинула, окрећеш се огради. "Ах, да...сећам се сада."