Рај за мене

Твој Рај се разликује од мог. Мој пакао се разликује од твог. 

Шестошездесет и шести круг пакла. Нико не зна за постојање овог места, само ја. Само ја, и сада, ти. Ти не знаш зашто сам те изабрао...Мислиш да почињеш да лудиш, јер чујеш глас, дубок и помало храпав, у својој глави. Покушаваш да кажеш нешто, али речи не теку из твојих уста. Ниси мртав, али ћеш бити ако не учиниш оно што ћу тражити од тебе. Бићеш дрво у пакленом огњу, плакаћеш, али ће се твоје сузе тако брзо сушити да неће стизати да отпузе до твојих усана. Даваћеш читаву вечност за кап воде, гледаћеш своју испуцалу, испечену кожу, и биће ти жао, заувек. Учинићеш оно што ти кажем и проживећеш срећан и дугачак живот. Знам то, и ти знаш то. Сада смо пријатељи.

Овде, у овом скривеном, удаљеном и забрањеном кругу пакла, моје муке су веће но што могу да поднесем. Шест стотина прелепих доброћудних девојака ме прати у стопу и све је тако проклето светло и нигде нема ничега, а када бих покушао да седнем на земљу само бих пропао и нашао се на истом месту стојећи. Било је неколико ружних керова унаоколо и они су ужасно лајали, тотално супротно од завијања курјака и режања правих снажних паса. Шест стотина гласова ми је било на услузи, весело чаврљајући, нудећи ми задовољства која само такве девојке могу да пруже, истинска и дубока. Ужасни ветрови су дували, испуњавајући ме ужасом, сваки пут. Није било ни столице, ни стола, ни папира, ни оловке...Није било ни крви у мојим венама, а и када би било не бих могао да пишем по овом светлом и у(зне)мирујућем месту. Једина нада ми је онај слаби смртнички ум, идентичан онима какве сам презирао пре мог кобног одласка на вечна ловишта, без пушке. Надам се да је мој слабашни блеф био довољан да учини оно што је потребно за мој спас.

Затворио сам очи, надајући се најбољем. Време је изгледа текло, поново је текло, осећао сам.Онда је поново стало. Знао сам да стигао. Отворио сам очи, а радосни осмех ми заигра на лицу. Гробље, суво дрвеће унаоколо, магла и један слабо осветљени изгребани сто. Тишина, нема никога у близини. Ни у даљини. Нигде никог нема, само један стари мачак, кога одмах препознах. Сам сам са својим мислима и парчетом бесконачног папира који је лежао на столу тик поред пера умоченог у црно мастило. На њему је писало: "Несрећниче, ово је твој рај." 

Један млади човек, глатко избријан и уљудан, тражио је своје наочаре по поду пуном игала, осећајући да га нека невидљива сила притиска када би покушао да се подигне. Почео је да јеца, сломљеног духа и душе испуњене ужасом.