Пролог

Савана. Јутарње сунце је високо, пржи. Један гуштер се закопа у песак, док су поред њега брзале две кожне сандале стране производње. Њихов власник, један мали дечак обливен знојем и потпомогнут страхом, трчао је као газела ка нејасном циљу у пустињи. Адреналин га је терао да иде, да трчи, иако су ноге клецале и посртале ка врелом песку. Зачу се оштар звук, људском уху готово непознат, и он паде. Његове очи изморене сунцем се затворише лагано. Једна папуча је горела на сунцу - друге није било.  

У граду недалеко одатле, један крупан човек корачао је уморним корацима ка излазу из сиве зграде. Управо је добио отказ, а једино о чему је мислио су биле трешње. Тако крваво црвене, тако киселе, као живот. Мислио је да је све за њега било готово. Док је везао конопац за плаву плафонску греду, зачу врисак, а потом и познат глас: "Не чини то, проклетниче! Михаило!" Он баци хладан поглед кроз прозор, протури главу кроз омчу и закорачи. Његова мала плава женица је притрчала и пресекла омчу. Још увек је дисао када су га одвезли у болницу. 

Док је чекао да одлуку лекара, Михаило се питао зашто живот није онако жут као сунце. Зашто је тако проклето црвен као трешње, као крв? Зашто мора да буде горак? Да ли је он томе крив? Да ли он прави погрешне изборе и тиме доводи себе и друге на руб пропасти? 

Много питања је мучило средњовечног несрећника током неколико месеци. Док је излазио из болнице, пред вратима су га чекала два тамнопута човека обучена у лежерне кошуље. "Лоше вести, господине."

Пролог је готов, потрудио сам се да га оставим довољно отвореним за било који жанр. Пишите како желите, само се потрудите да отпратите претходника. Ако правите обрт, правите га да ваља. Ако уводите нове ликове, само их лепо изанализирајте да би и остали људи могли да их користе касније и да не би било контрадикторности. То је то. Urialtheserb, изволи. Јави се у коментару ако си почео да пишеш, да знам. Кад завршиш(те), пошаљи(те) ми поглавље на мејл. Уживајте! :)