Косач

"Док звезде падају, вулкани кључају, птице цвркућу, Атлас држи земљу, дани пролазе, ја сам Смрт и долазим по тебе." Несрећна песма, Грегориј.

Пре два дана ми је стигао допис да је мој ујак Грегориј умро и уз кратко образложење о његовој обичној старачкој смрти, саопштено ми је да сам једини наследник његовог огромног имања и да би требало одмах да кренем да бих могао да стигнем на сахрану. Тако сам и учинио. Узео сам најбржу запрегу коју сам могао наћи и запутио се кроз села и градове, путељцима кроз шљивике и маслињаке, до тог старог имања величине неба. Када сам стао пред зарђалу капију чувану од стране  гаргојла, нека ми језа испуњена меденом слашћу прође низ кичму, а ја закорачих одлучно напред. Капија запишта попут миша у мачијим зубима, а калдрма прошарана зеленилом је водила негде далеко, све до наизглед малене кућице на хоризонту. Кренуо сам ка њој, полако и одмерено, осматрајући пустош прошарану дрвећем на самрти. 

Негде на пола пута до виле, која је сада изгледала огромно, видео сам огромно поље предивних црвених ружа како се лагано њишу на ветру. Скренуо сам са стазе и убрао једну, а потом продужио даље. Киша је почела да пада, а ветар ми је затварао очи. Поврх свега, лепота ружа под светлом муње је била тако изузетна, да сам се трудио да ухватим што више те лепоте, да је заробим у својим очима и преточим у најлепше сећање које моје срце икада проживи. 

Вила је била старог типа, са много стубова и високим прозорима. Напрслине су се разливале целом дужином углачаних зидова без сјаја. Нисам успео много да видим због невероватне олује која је беснела свуда око мене. Муње су толико често светлеле и громови су тако често ударали да ми се чинило да сањам, да је дан и да се деца играју лонцима, али онда бих ухватио делић светлости на прозору виле или би ме ветар жестоко ошамарио, враћавши ме у стварност која је одисала тешким влажним дахом трулежи. Дошао сам до великих тешких храстових врата и покуцао. "О, дођавола! Где је Морис? Он би требао да отвара врата у ово доба ноћи, а не ја...Матора лешина, никад га нема кад треба!", зачуло се изнутра. Врата је отворио ћелави чича у касним педесетим, рекао бих. Имао је велики стомак и носио је панталоне са трегерима. Био је поприлично прост, видно изнервиран, јер је морао да устане из кревета због мене, односно одсуства Мориса, за ког сам претпостављао да је батлер, који као и већина других, хвата кривину. 

Ћелавац се, након мог представљања, променио за три круга око сунца. Постао је угодна и услужна замена за батлера, кога ће, верујем, задавити голим рукама када га следећи пут буде видео. Било ми је то помало комично, али се нисам смејао. Ситуација није била смешна, требао сам одлучити о судбини овог и још неколико људи, о судбини имања, о својој судбини. Испијајући шољицу топлог чаја и показујући ћелавцу документа која потврђују мој идентитет, а која он уопште није ни разумео, видео сам ружу која је вирила из џепа мог фрака. Узех је нежно и помирисах из душе. Имала је мирис меда, воде, лепих девојака - мирис живота.

Након немирне ноћи проведене у трзају, у смењивању слике предивних ружа и неког мени непознатог осећаја несреће који се манифестовао у облику олује истоветне оној која је беснела напољу, пробудио ме је мој баштован, ћелави Марк, говорећи веома смирено и озбиљно о смрти батлера Мориса, који је умро у свом кревету, од срчаног удара. Брзо сам се обукао, дубоко узнемирен због оваквог инцидента, који се морао десити одмах по мом доласку. Прво помислих да ме Грегориј опомиње, али брзо то изгубих из мисли, јер сам био разумна особа са јаком сумњом да се то икако и икада може десити. Убедио сам себе да је све то случајност, иако је истина гребала одоздо, још недовољно јака да изађе на површину, али свакако присутна у мојој подсвести. 

Иако је само место одисало мирисом дугих година, страхом и озбиљношћу, слуге су, чини ми се, чиниле све што је потребно да бих се осећао пријатно, нарочито након трагедије која је пратила мој долазак. Било их је четворо: 

- Магда, дебела мађарица која је кувала најфинија јела која сам у животу окусио. 

- Славко, младић непознатог порекла и изузетне снаге, радио је све од тимарења коња до оправљања ограда.

- Тоше, стари управник имања, који већ годинама помаже Славку, јер је имање управљало само собом, низбрдо. Иначе, мој нови баштован. 

- Марк, ћелаво и тврдоглаво створење које заволех због његових вештина и прилагодљивости и узех га за батлера. Некадашњи баштован, изузетно је водио бригу о ружама. 

Био сам задовољан и одлучио сам да задржим имање. Иако је имало онај страшни готичарски изглед, волео сам да боравим у врту, у шуми, а нарочито у огромном пољу ружа. Једна мрачна мисао ми се врзмала по глави, и одлучио сам да живим овде, док ту злу мисао не одагнам. Убрао сам две руже. 

Сутрадан су ме пробудили зраци златне траке која се пробијала кроз танани размак међу завесама. Окренуо сам се ка сточићу крај кревета и угледао две увенуле руже, иако ми је Марк гарантовао да руже могу остати свеже бар два дана ако се ставе у воду. Док сам доручковао, јавили су ми да су млади и стари господар суседног имања погинули у лову. Напао их је медвед, младић је убио оца у паници, а потом умро ужасном смрћу, растргнут и остављен дивљим псима и гаврановима да се сладе. Тада ми шољица чаја испаде из руку. Уста су ми сува, а послуга као да гледа исту слику, слуша исту песму, чита исту причу, мирно ми поможе да устанем и одведе ме у кревет. Три дана нисам устао из кревета, патећи од ужасне грознице изазване ужасом мог сазнања. Још три дана су прошла, а ја сам у дубоком размишљању коначно схватио своју улогу, пригрливши је нежно, као мајка чедо. 

У сутон, наредих Марку да ми спреми косу, да је добро наоштри и да нестане, чим ми је преда у руке. Он је, изгледа, добро знао о чему говорим, штавише, сви су изгледа знали. Њих четворо, сједињени под плаштом тајне, њих четворо, последњи, мирно врше своје дужности, преносећи тајну погледом, само погледом. Брзо је донео савршено оштру косу и нестао. Док сам почињао косидбу јарко црвених ружа, небо се спуштало ближе, црно, да прихвати грешнике. Свака ружа за једну душу, сваког дана на хиљаде нових ружа на мом пољу. Сваког дана све мирније спавам. 

Прошла је цела недеља, проводио сам дане и ноћи косећи. Сада сам схватао зашто је Грегориј био особењак, зашто се повукао од света и никада није напуштао имање. Имао је дужност, сваког минута свог живота био је на дужности, одабрани. 

Зора. Док се сунце лагано помаља иза облака, застајем да уживам у лепоти поља ружа, мојих ружа, посутих ситном росом. Бришем зној са чела, још један одкос и идем на починак. Замахујем косом, руже падају, а једна ми одлете на груди. Спустих косу, погледах у ружу и утонух у мрак осећајући како тупо ударам у земљу. 

"Киша пада већ три дана, а нема новог господара..." 

"Неће га ни бити. Све је завршено сада, са господиновом смрћу."

"Није. Никад неће бити завршено."

"Да ли сте приметили?"

"Шта?"

"Није знао да је и његова ружа ту негде, међу осталим. Исто као Грегориј."