Лет

"Мајоре!", повика неко док су сирене завијале. Чуо сам то као кроз маглу, размишљајући о Марку: "Како му је? Шта ради сада у непријатељској земљи? Да ли је жив?" "Мајоре!", повика глас још једном. Био је то водник, сав зајапурен од јурцања по бази. "Поново нападају, требате нам горе." "Нека све буде спремно за десет минута." "Разумем!", одсече и отрча ка хангарима. Ове наказе стално нападају. Сваког дана, сваке ноћи...Већ су оборили десет наших, а ми само један њихов. Само чекам свој ред. Рат је ово, жива глава вреди колико и метак - ништа. Пожурио сам ка авиону. 

Док сам се дизао ка небу, наоружан к'о пола пука, мучила ме је једна мисао: "Да ли је то то? Последњи сутон који ћу видети?" Био је леп, али не најлепши који сам у животу видео. А људи причају да сви осуђеници на смрт виде најлепше небо баш тада, пред пут у вечна ловишта. Ја нисам, и та ситница, тако безначајна, давала ми је наду гурајући ме у жар борбе. Када сам се попео горе међу облаке, није их било. Ни наших ни њихових...Само ја, међу облацима, светлијим него икад. 

Стално сам испитивао ове са земље, али ништа није било на радару. Секунд након што кренух ка бази, угледао сам њихов стелт авион. Приметио ме је. Док сам изводио маневар да му зађем за леђа, избегао га је користећи маневар који сам ја осмислио. Запрепашћен, једва сам избегао његову ватру. Онда ми сину - то је Марко. Мој син! Летео сам горе-доле, правећи лукове и мамећи га у клопку. Са осећањем беса и туге, борио сам се за свој живот против своје крви. Након једне ситне грешке, успео сам му се накачити на реп. Намакао сам прст да дугме и притиснуо. Авион испред мене експлодира, као сунце, а мене пресече бол и суза ми побеже низ лице. 

Ипак је оно био најлепши сутон који сам икада видео. Одувек сам желео да летим. И он је. Скинуо сам падобран и катапултирао се. Радовао сам се белини облака и сусрету са њим, тамо негде, преко...Потпуно слободан.

У далекој земљи преко мора, Марк осети неку нелагоду у стомаку и предаде палицу другом предавачу ваздухопловне академије.