Кроз једну гаражу, уз саме кровне греде иде један кабл, вијуга, подиже се и спушта све до једне сијалице која жмирка над столом. Сто црвен и коцкаст, метални. На столу шпил карата. Око стола пет белих баштенских столица. У свакој седи по један човек. Сви седе без мајица, поприлично неугледни, осим једног, црномањастог и добро обликованог дечка. Њега смо звали Кукавац. Пре свега морам рећи да смо сви добили надимке по заслузи. Нико се није бунио, како би га прозвала преостала четворка тако је и остајало, јер је некако било важно имати идентитет у том нашем малом свету. Он је седео на једном врло важном месту за столом, окренут леђима ка малом и уједно једином прозору на гаражи.
Са његове десне стране је седео човек кога смо звали Куга. Некада човек од теретане, сада само дебељушкаст. Много је причао и није много обраћао пажњу на игру. Играо је с претпоставком да ће изгубити, која и јесте била тачна у девет од десет случајева. Иако поприлична стипса, ипак је одвајао кинту зарад једне ствари важније од новца, а то је - бити члан друштва.
До њега, у самом ћошку стола (напомињем, сто има четири стране, а пет играча за њим), седи Несрећник. Најстарији и једини стално запослен. Чупав и поприлично мршав човек, поприлично налик на ласицу. Његово име говори довољно о њему. Губио је углавном, али не зато што није умео да игра, умео је, и то боље од већине, али није имао среће, ни грам. Ипак, имао је плату да је спичка како воли, па му и нису нарочито тешко падали порази.
Поред њега, попут чичка, седео је Ривер. Надимак је добио када је за једно вече добио неколико партија идући чисто на брата ривера (последња карта која се отвара у отвореном покеру). Преко шездесет пута га је то вече брат ривер извукао. Њих двојица су увек седели заједно, као једини званични пушачи у екипи. Имали су једну стару џезвицу која је стајала на маленом помоћном сточићу и шетала од једног до другог по потреби. Како је веће одмицало џезвица је знала ићи у свим могућим правцима, једино Куга никад није палио (а то се може повезати са тим да није осећао нервозу која је све нас ударала, јер је увек ишао са претпоставком да ће изгубити).
И на крају, између Ривера и Кукавца, седео сам ја - Лешинар. Тако су ме прозвали, јер сам, поред физичке сличности, имао још једну особину те птичице. Волео сам да (када бих се награбио пара (или не)) малтретирам оне који су на самрти (имају врло мало чипова). Неким улагањем које мени не представља неки претеран губитак сам их вечито стављао на муку и зато су ме често псовали и бацали карте или ако се одлуче - улагали све и бивали враћени у живот или сахрањени уз све почасти.
Свако вече је почињало исто. Сви би дошли весели, поздрављали се, зајебавали, причали неке приче о женама, препричавали неке од ранијих партија, јадали се о минусу у ком су на картама и свако вече слушали Кукавца како као потпуно спонтано казује како је у дебелом плусу на картама. Кукавац је био поприличан курац од играча. Читао сам га као књигу. Сви су. Ако је имао нешто дизао је, ако не - није. Понеки блеф који је покушао дао се уочити са километарске удаљености, а ако би му некад и пошао за руком стално је захтевао да покаже своје карте свима (иако то није пракса, јер показивањем својих карата и кад мора и кад не мора играч слаби своју позицију и открива начин игре) и каже нешто попут - синак, да си ти мени жив и здрав, нисам имао ништа, два и три! Имао је много сличних испада. Тај његов его га је морио попут најтеже болести. Ако би имао највише чипова на столу, увек би прокоментарисао - Лешинар (или неко други) има највише чипова. Је л' да? Након што не би добио одговор, поновио би још који пут коментар, а касније и прешао на директна питања. "Лешинар, је л' ти имаш највише чипова?", упитао би. И када бих рекао - Не Кукавац, ти имаш - само би се задовољно осмехнуо и наставио партију. Када га није пратила невероватна срећа (а то је баш била реткост) онда би кукао из свег гласа, још од почетка партију, како нема пара. Тако је и добио надимак.
Што се угођаја тиче, након првих пар вечери се усталио систем по ком смо функционисали. Чини ми се да смо сасвим несвесно тежили ка устаљености целокупног окружења, жудећи да једина динамична ствар буду само карте. Увек би неко донео пиће. Некад сок, вино или какву ракију, вињак - нисмо бирали, важно је било само нечим одагнати кнедлу из грла која се понекад ту стварала. И знало се, ако сам ја вечерас донео пиће, а Несрећник јуче, значи да је ред да неко од преосталих момака донесе нешто. Није то било ништа обавезно, више нека врста прећутног договора. Некад се дешавало да двојица донесу пиће, па смо онда то вече пили како ваља, за разлику од иначе, када је увек неко морао, тамо негде после поноћи, да тркне да наспе флашу воде. Што се цигара тиче, њих су увек доносили званични пушачи, то јест они који их купују сваки дан. Често Ривер није имао за цигаре, па се гребао код Несрећника, као и сви ми уосталом. Једина разлика је била у томе што се он гребао од почетка вечери, а ми смо почињали нешто касније, кад проради нервоза.
Игру сам углавном водио ја. Често сам правио резове, и углавном бих покупио лову на почетку, што блефовима што добрим картама. Мој највећи проблем у целој игри је био Ривер. Понекад ми је личио на камиказу. Тачно сам га могао видети са оним пилотским наочарима и старом кожном кацигом како се забија у какав брод... Седео је тамо јурећи у самоубилачку мисију руку за руком...Поделе карте, изблефирам, сви одустану осим њега. Каже - знам да имаш нешто шурачко, али ја то морам да видим. И тако ми је знао тону пара узимати на неки бедни пар двојки или тројки. То његово 'морам да видим' му је колико помогло толико и одмогло свеобухватно гледајући. Дешавало се да буде потпуно очигледно да Кукавац има боју или кенту, али Риверова радозналост је надвладавала здрав разум и плаћао је говорећи: "само да је видим, знам да имаш". Наравно, понекад се његова тврдоглавост исплатила. Несвесно је учинио добар фазон, плаћајући тако људима кроз партије је створио лик човека који никад нема ништа, да би касније лагано побеђивао, јер су сви вечито били убеђени да плаћа само из хира...
Што се Несрећника тиче, он је био познат по томе што је могла проћи партија (30 - 40 дељења) да он не узме ни једну једину руку. Да нема чак ни најслабији пар за целу партију или чак и две. Када је имао нешто ћутао је, пуштајући друге да подижу и боре се, да би на крају само покупио плен. Попут Кукавца (само сасвим супротне среће), и он је био доста пажљив, па ако га видиш да диже, одмах си могао претпоставити да има нешто.
А Куга, он је био ту, причајући превише и углавном нервирајући већину играча, који су, као што рекох, желели да једина динамична ствар у тој гаражи буду карте... Његов стил игре, стил наводне незналице, му је знао понекад донети неку победу. Надимак је добио оробивши нас све у само једној руци, када су сви имали нешто жестоко и улагали као бесни, а он се смешкао као мало дете и на крају дигао све паре, у само том једном дељењу. Волео је да дели карте, али их је ужасно лоше мешао, па су се сви љутили на њега.
Што се дељења тиче, како је време одмицало ту је било све више проблема. Неког је мрзело, а неко једноставно није умео да лепо промеша карте, па су се одређене партије понављале. То је било страшно фрустрирајуће. Након такве једне руке се углавном почињала прича о механичком мешачу карата који сам видео на сајту за куповину преко интернета за врло ситне паре и сви су се клели да ће га баш они сутра купити, али га никада нико није купио...
Разлог за играње покера или неке сличне карташке игре у паре је чудан, у најмању руку... Свако почне јер жели да се забави, да види како то изгледа и можда, ето, да узме који динар. Након прве партије, допадне му се. Након друге почне да игра за стално. Зашто и откуд тако нагло, питаш се ти? Па, постоји један горко-сладак осећај који карта и мало још шта може изазвати у теби на овом свету. Седиш, гледаш карте, надаш се, чекаш, и онда требаш уложити. Твоји чипови су уредно наслагани испред тебе. Покушаваш да их узмеш и платиш улог, али ти руке страшно дрхте. Тај адреналински осећај се ретко кад може осетити. Када срушиш своје кулице од чипова и једва некако захватиш пар чипова и платиш, схваташ колико се добро осећаш, осећаш се живим! Након тога скоро никад више не слажеш своје чипове, већ их само грабиш као гомилу и дајеш као гомилу. Руке покушавамо смирити цигарама или пићем, али то ретко кад и ретко коме полази за руком. И сви смо ту, седимо у гаражи и гледамо у карте, а нико, баш нико, не гледа на сат.
Такође, почела је да се развија она сујеверна црта у свима нама, без обзира на карактер, религиозност и слично. Некако, то место до прозора, тог јединог малог прозора на целој гаражи, је свима било талично. Грдне су свађе и отимачине око тог места биле, јер су сви желели ту да седе. На крају је постигнут компромис, након сваке партије ћемо се ротирати, тако да ће у току ноћи свако бар једном седети на таличном месту. Кукавац је имао талични дукс који није дао да се пере, Несрећник је своје чипове слагао у посебну колону, Ривер је имао таличну реченицу коју је његова кева изговарала читав живот: "О неђељу ти јебем, да ти јебем." Али то је изговарао не као псовку већ скроз меко, и било је као да можеш осетити како мами срећу. Моја талија је било вртење чипа, али сам престао то да радим када ми је Кукавац украо фору. И најгора несрећа ми је била када би ми Куга рекао - ево га Лешинар, узе све. Тог тренутка бих најрадије положио карте, јер сам знао да више немам шта да тражим у партији. Осуди ме једна реченица. Све у свему, сви смо се смејали разним смешним сујеверјима других, а били смо и сами све гори у томе.
Једна од најзанимљивијих ствари у току вечери су били управо губитнички говори. Седиш тако, изгубиш доста, много, и онда креће прича - "ех, сутра кад одем са женом на кеј, да седнемо на клупу и пијемо воде из флашице..." "Ех, сутра треба да се видим с оном малом, а пара немам ни за сладолед..." "Ех, јеботе, мислио сутра да идем на базен, међутим оп оп опчина!" И сви то некако говоре са неком насладом, као да им је драго што је то баш тако... И сви остали се не смеју, већ смејуље некако саосећајно, јер ће и сами бити ту, можда већ сутра, опет, по ко зна који пут. И тад сам скапирао како велика већина људи воли када и није баш све у реду, воле бити мученици... И сам сам такав. Јебеш то кад је све у реду. 'Све у реду' је 'позитивна нула' коцкара, нешто чему свако тежи...
И сад ти читаш ово и читаш... И питаш се - шта си ти човече који курац хтео да кажеш? Не знам бураз, писало ми се о овоме. И могао сам написати још оволико о свему овоме, али нисам, јебига... Мислио сам да могу представити тај осећај... Сваки пут када сам добио или изгубио осетио сам себе, како постојим, потпуно и стварно. Без тога, ето ти монотоне свакодневнице која можда и јесте добра, али то не мења чињеницу да је монотона. Врео месец, овај јун... Седим у гаћама, уроњен у монотонију и слушам Кугу како ми се куне преко телефона да се више неће никад карте латити. Ја се правим да му верујем, промешам шпил и извучем пикову даму. Благо се насмешим, а потом се ухватим за главу, јер имам испит за два дана.
