Срећно... Срећно.

Шта је срећа?

Срећа је кад се добро осећаш
у мизерији сопственог бунара...

Када једеш сендвич
иако те твоја жена не воли,
иако те твој кер не воли,
иако те,
поприлично нико,
не воли.
Врашки добар сендвич.

Када немаш ништа
и киша пада напољу,
када шеташ по соби тражећи чарапе
и слушаш звуке тишине,
онда укључиш радио
и одједном креће песма,
све је у реду,
све је кул,
и осећај трачак среће како те милује по образу...
Заиста ти је јебено драго да чујеш
музику.

Када пијеш кафу у два иза поноћи
и нико осим тебе и пар којота на углу
није будан,
соба ти се чини изузетно мрачна,
али у теби нешто крцка,
гледаш своју полицу са књигама
и једну књигу нарочито,
књигу која ти говори шта да чиниш
у мрачном часу сопствене историје...
И ето, све је сасвим у реду у том трену,
а нека нада, срећа или слична божанственост
смешта ти се удобно у крило.

Или када je гледаш
у очи
ослоњен челом о чело,
толико близу
да ти изгледа као најлепши киклоп
кога си икада видео.
Тада скапираш
да си додирнуо оно што сви
лове читав живот.

Када си много срећан
у ствари ни не знаш да си срећан,
не видиш је и не чујеш је и не осећаш је...
Али чим те неко покопа или ти
макар саспе лопату земље на ципеле,
осећаш и најмањи моменат среће,
пролазан,
као и све остало,
Осећаш суштинску срећу
која те удара у минутима очаја...
И то ти више значи него цео век срећних околности.

Схваташ ли?