Садржај живота

Одувек сам мислио да ћу неке своје најбоље редове написати на баш овој великој тераси, док седим заваљен у баштенску столицу, пијем кафу и посматрам залазак сунца. Управо то сам радио свих ових дана, мислим, што се седења тиче. Што се писања тиче, ту сам постао страшно лош. Брајко мој, сећам се кад сам знао сести за сто у мојој соби и целу причу написати из илузије коју сам развио посматрајући једну шару на њему. То су били дани. Но, отом потом. Јебеш га, гледам, овај свет је једна велика табла за твистер. Оно као, родиш се, погледаш шта те чека, покушаш да се вратиш одакле си дош'о и на крају, кад се то изјалови, схватиш да си препуштен сам себи. 

И сад си ти ту, гурнут на таблу, међу милионе теби сличних. И шта ћеш, почнеш да играш. Растежеш се преко пола света, немогуће окрете бескичмењака правиш, јер те је помало срамота да будеш вечито најгори од свих...

Суштински гледано, велика већина (да напоменем - срећна већина) људи ће доживети једну страхоту у животу, сасвим неизвесну и непрекидну. Наиме, тој страхоти је име будућност. Лепо име, светло некако. А шансе да заиста буде светла су ти отприлике к'о на руском рулету. Теоретски солидне, у пракси и не баш... Ако имаш среће радићеш неки бедан посао за неке бедне паре, мрзећеш све што има везе са послом, ако си пекар прелазићеш улицу, крстити се и прскати светом водицом око себе кад наиђеш на пекару... Иста ствар је са већином послова... Кувар не једе кувано, месар не једе месо... И добро, рецимо да је то у реду. Такође ћеш долазити у искушење да улетиш на радно место с каквом кашикаром и побијеш говна, јер имаш врло добро шансе да фасујеш каква говна да ти буду најближе и најважније колеге... Имаћеш девојку, крв ће ти пити на сламку, све ће ти живо бранити, а секса нећеш имати. Имаћеш ауто, неће ти радити прва и трећа, као ни ручна, али то неће бити важно јер нећеш имати за гориво скоро никад... Ако имаш среће да живиш у свом (или некад у будућности свом) дому, онда обавезно ће те акати маторци или комшије или неко већ. Ако пак плаћаш станарину, онда ћеш косу чупати због газдарице и слично... 

Ако си какав уметник, (рецимо да је та реч у реду) тек онда се спреми за просипање свих својих нада и снова пред белосветске свиње које ће их у сласт смазати... Ако пишеш, нико те жив неће објавити, јер то овде не постоји... Јебеш књижевност кад и у њој корупција влада. И ш'а сад, као, зовеш жандара да хапси кога јер је тај неко наместио конкурс да би његов синчић проживео дечачки хир о додиру меког списатељског неба, о тешко зарађеном динару које перо доноси... Ма хајте молим вас. Ако си музичар исто ти ето ките, ал' ти суштински и имаш какве шансе, осим ако свираш тимпане или тако неки шит. Мислим, шта год да свираш, ако се преквалификујеш на народњаке, научиш држат' тамбуру к'о прави љаксе ето динара, да га јебеш, жив си и имаш 'леба, иако си пљун'о себе једно четр'ест пута за једно вече. Ако си сликар ил' недајбожеником вајар, можеш се комотно сликати, тешко ћеш 'леба згутат'. Ловићемо голубове заједно (у Карађорђевом парку су баш 'нако дебели).

Најсрећнији си ако си глуп, неталентован и поприлично богат. Е сад, пошто се не можемо сви такви родити, (тек сваки пети је срећковић) неко се може родити рецимо, талентован и паметан и сасвим небогат. Довољно талентован за неку новчано бескорисну ствар и довољно паметан да зна да нема 'леба ту. Гледаш таквог човека и питаш се - што он уопште игра овај белосветски твистер кад нема никакве предиспозиције да победи или макар нешто постигне? 

Одговор је - шта'ш, игра ради реда, што би рекли. Важно је учествовати.

И ја учествујем. Па макар ме жена оставила због поштара. Ако се икад оженим... И макар ме деца избацила из куће. То јест, ако икад направим и једно и друго. Учествујем, па макар ми неко унуче просуло кафу по компу и спржило све текстове које сам за живота написао. То јест, ако добијем унуче од килавог сина и напишем икад ишта квалитетно. И учествујем бре, да не кажу да само стојим са стране и пљујем, мрш бре говеда, видите да играм, јест' да сам курац к'о и ви, ал' још увек се не дам! 

Гледам сад, нека црна мачка иде улицом. Луда мачка. Срећна. Ја и даље седим на тераси, сад је већ мрак и тучем се с обе руке са комарцима, али нема повлачења, нема предаје! НАПРЕД СИТНА ЖИВИНО, ЖИВИ ЖИВОТ МЕДИОКРИТЕТА! 

Јер заиста јесте важно учествовати. Ако је веровати оним мотивационим говорницима, самим тим што си добио прилику да заиграш белосветски твистер, већ си успео. То што никад нећеш поставити хајскор... То није ни важно.