Кашмирска

Четрнаест коцкица сам офарбао на папиру...

Друштво ми праве Достојевски, Ремарк и Мирјана Бобић Мојсиловић...

Јесењин, Агата Кристи и надасве Буковски...

Друштво мртвих и помало живих песника, писаца и лудака чини ово вече 

баш лепим, 

и неки колач који се никоме не свиђа сем мени.

И једног дана, 

када се оженим,

ујутру ћу волети жену,

преко дана ћу радити,

послеподне ћу лежати

и макар једном недељно ћу

овако седети,

сам,

и баљезгати о стотину глупости

чије би излагање прекинуло женино "будало",

ортачко "идиоте" или клиначко "па ти си геније".

Нисам сигуран да ли бих више волео 

да ништа од тога није тачно

или да је све. 

Не знам да ли сам луд,

али предивно је седети овде,

пити, јести, слушати тишину и музику на смену,

посматрати собу коју сам претворио у рај

и писати о томе,

тек тако, 

лако,

без усиљености 

стила

или било каквих мисли 

о лошим речима које би ми сваки белосветски шаран 

упутио прочитавши ово

и згрозивши се мојом лошом употребом аориста, презента

или неког сличног курца.

Парче духа спакуј у речи

и урадио си више,

заронио си дубље од свих тих

који познају само граматику

као улар коњи...

Кажем:

Хајде, 

ви несрећни коцкари,

не ослањајте се на срећу...

Постаните бољи у умећу,

јер то нешто значи.

Кад ти неко каже да умеш.

Седиш на бетону исколачених очију

и у неверици понављаш -

ја (нешто) умем. 

И ето. За трен си бољи

од већине људи које знаш.

Сви смо ми јединствени.

Само смо глупи к'о курац.

И кажем,

доста сам срао за вечерас,

идем да спавам.