Стидим се ове лоше песме

Луд сам,
силна будала у временима чудним,
разроким и блудним...

Буди мој ортак маче,
мени такав неко баш треба сад...
Компактно парче гузице,
љубавница, ортак и жена...

Помози ми да вратим моје речи,
јер су ми оне некада биле све,
док нисам срео твоје очи уоквирене плавом,
плавом бојом која окружује свет,
и схватио да си могу дати годину или пет
без речи, без слова...
и схватио хиљаде лепих ствари...

Страшно сам се плашио
да ћу изгубити речи када нађем
какву фантастичну жену...
И изгубио сам их, ето тако,
лако, са смешком на лицу.
Те речи ионако можда никада нико не прочита...
Те речи ме сасвим сигурно не би спасиле,
попут ње,
већ би ме повукле доле,
у мутни муљ
у ком почивају хиљаде успешних дављеника...

Ипак,
те речи су моје речи
и желим их назад,
те речи су једина ствар над којом
сам имао апсолутну контролу и моћ,
те речи су пречесто биле мој спас,
разонода и отприлике једини успех...
И желим их назад.

Помози ми маче,
видиш да сам луд,
погурај ме уз брег
да бисмо заједно скочили са врха
и живели кроз две фантастичне секунде апсолутне слободе,
помози ми,
да бисмо се могли смејати када се
приземљимо на дупе...

Желим испунити дане речима,
а ноћи тобом,
желим живети на облаку,
јебем му ситну мрву...

И то је све.